Учествујте у припреми за Христов повратак

У „величанствености овог тренутка”, када се Божје царство шири и земљу попуњавају храмови, постоји растућа потреба за вољним душама да се укључе у Божје дело. Несебично служење је сама суштина христоликог учеништва. Али послуживање је ретко лагодно. Из тог разлога се дивим вама, ученицима који се држите завета, укључујући наше драге мисионаре, који остављате по страни своје жеље и изазове да служите Богу служећи Његовој деци. Бог „[ужива] поштујући [вас] који [Му] служ[ите] у праведности”. Он обећава: „Велика ће бити награда [ваша] и вечна ће бити слава [ваша]”. Када кажемо да служењу, кажемо да Христу. А када кажемо да Христу, кажемо да могућем животу препуном обиља.

Ту лекцију сам научио док сам радио и студирао хемијско инжењерство на колеџу. Замољен сам да будем планер активности у одељењу за самце. Овај позив је био моја ноћна мора. Ипак, прихватио сам, и у почетку је било напорно. Онда на једној активност, прелепа девојка је била одушевљена начином на који сам служио сладолед. Навраћала је три пута надајући се да ће привући моју пажњу. Заљубили смо се, и била је испрошена две недаље касније. Па, можда то и није било баш тако брзо, и ја сам био тај који је запросио, али ово је истина: задрхтим од помисли да сам могао да пропустим сусрет са Хејди да сам одбио тај позив.

Ми се укључујемо у Божје дело не зато што смо ми потребни Богу, већ зато што су нама потребни Бог и Његови моћни благослови. Обећао је: „Јер гле, благословићу све оне који раде у винограду моме моћним благословима.” Дозволите ми да поделим три начела која поучавају како наше учешће у Божјем делу благосиља и помаже нам да се припремимо за сусрет са Спаситељем.

Прво, кад учествујемо, напредујемо ка „мер[и] свог стварања”.

Овај модел учимо у извештају о стварању. После сваког дана рада, Бог је одао признање напретку који је постигнут рекавши: „добро је”. Није рекао да је дело готово нити да је савршено. Али оно што је рекао јесте да је било напретка, и у Божјим очима, то је добро!

Позиви не утврђују или потврђују вредност или достојност особе. Уместо тога, када радимо са Богом у чему год Он затражи, растемо у мери свог стварања.

Бог се радује нашем напретку, а тако би требало и ми, чак и када још увек имамо посла. С времена на време, можда ће нам недостајати снаге или средстава да служимо у позиву. Још увек можемо бити укључени у дело и заштитити своје сведочанство кроз смислене начине као што су молитва и проучавање Светог писма. Наш Небески Отац пун љубави нас не осуђује када смо вољни али нисмо у могућности да служимо.

Друго, служење подиже наше домове и цркве у света места где можемо да живимо по завету.

На пример, наш завет да се увек сећамо Христа је склопљен појединачно, али по том завету се живи када служимо другима. Позиви нас окружују приликама да „носимо … терет једни другима, и тако испунимо Христов закон. Када служимо зато што волимо Бога и желимо да живимо према својим заветима, служба која се чинила предана и исцрпљујућа постаје радосна и преображавајућа.

Обреди нас не спасавају зато што су штиклирани на небеском списку. Уместо тога, када живимо према заветима повезаним са овим обредима, постајемо особа која жели да буде у Божјем присуству. Ово разумевање надвладава оклевање да се служи или изборе да се не служи. Наша припрема за сусрет са Исусом Христом се убрзава када престанемо да се питамо шта ће Бог дозволити и почнемо да се питамо шта би Бог више желео.

Треће, учествовање у Божјем делу помаже нам да примимо Божји дар благодати и осећамо Његову већу љубав.

Не примамо финансијску надокнаду за служење. Уместо тога, Света писма поучавају да за „труд би [ми] благодат Божју примали како би у Духу ојачали, имајући знање о Богу, [и] … поучава[ли] моћу и влашћу од Бога”. То је веома добра погодба!

Због Божје благодати, наше способности или неспособности нису главна основа за дељење или прихватање позива. Бог не очекује савршене способности или изузетан таленат да учествују у Његовом делу. Да је тако, царица Јестира не би спасила свој народ, Петар не би водио Цркву у повоју, а Џозеф Смит не би био пророк Обнове.

Када делујемо у вери да бисмо урадили нешто изван наших способности, наша слабост је изложена. То никада није пријатно, али је за нас неопходно „знати како благодаћу [Божом], … имамо моћ да то чинимо”.

Када се укључимо у Божје дело, падаћемо много пута. Али када се трудимо, Исус Христ нас хвата. Постепено нас уздиже да искусимо спас од наших неуспеха и страхова и од осећаја да никада нећемо бити довољно добри. Када посвећујемо свој оскудни али најбољи напор, Бог га увећава. Када се жртвујемо за Исуса Христа, Он нас посвећује. Ово је преображавајућа моћ Божје благодати. Када служимо, растемо у благодати док се не припремимо да „[нас] Отац подигне … да стан[емо] пред [Исуса Христа]”.

Не знам све што ће ме Спаситељ питати када будем стајао пред Њим, али можда ће једно питање бити: „Кога си повео са собом?” Позиви су свети дарови од Небеског Оца који нас воли да нам помогне да поведемо друге са нама Христу. Дакле, позивам вође и сваког од нас да смерније тражимо оне који су без позива. Охрабрите их и помозите им да се укључе у Божје дело како бисте им помогли да се припреме за Христов повратак.

Џон није био активан у Цркви када га је његов бискуп посетио и рекао му да Господ има дело за њега. Позвао је Џона да престане да пуши. Иако је Џон много пута покушавао да престане, овога пута је осетио невидљиву моћ како му помаже.

Само три недеље касније, председник кочића је посетио Џона. Позвао га је да служи у бискупству. Џон је био у шоку. Рекао је председнику кочића да је управо престао да пуши. Ако би то значило да ће морати да напусти свој обичај да присуствује професионалним утакмицама у америчком фудбалу недељом, па то би био превелик захтев. Надахнути одговор председника кочића био је једноставан: „Џоне, не тражим ја то од тебе; Господ то тражи”.

На шта је Џон одговорио: „Дакле, ако је тако, служићу”.

Џон ми је рекао да су ове жртве да служи биле духовне прекретнице за њега и његову породицу.

Питам се да ли смо заслепљени, и не успевамо да упутимо позиве појединцима који, по нашем смртничком виђењу, изгледају неподесни или недостојни. Или се можда више бавимо очекивањима него учењем о напредовању, занемарујући да погледамо како Спаситељ увећава способност неподесних и неиспробаних дајући им прилике да служе.

Старешина Дејвид А. Беднар поучава о важности налога из Светог писма: „Нека свак[а] [жена и мушкарац] научи своју дужност, и делује”. Да ли то чинимо? Када вође и родитељи допуштају другима да уче и делују за себе, они бујају и цветају. Иако је лакши пут можда да се верним члановима да други позив, одличан начин је да позовете оне који су несигурни да служе и пустите их да уче и напредују.

Да је Христ физички овде, Он би посетио болесне, поучавао у Недељној школи, седео са младом женом сломљеног срца и благословио децу. Он може лично да извршава своје дело. Али Он живи по начелу да нам дозволи да делујемо и учимо, тако да нас поставља на своје место.

Са учешћем у Божјем делу долази „право, повластица и одговорност да представљамо Господа [Исуса Христа]”. Када служимо величајући Христа а не себе, наша служба постаје радосна. Када други оду после нашег часа, састанка, наше посете послуживања, или активности сећајући се Христа више него што се сећају нас, дело је оснажујуће.

У искреном настојању да представљамо Спаситеља, постајемо више налик Њему. То је најбоља припрема за свети тренутак када ће свако од нас клекнути и признати да Исус јесте Христ, што ја сведочим да јесте, и да је председник Расел М. Нелсон Његов „глас… послат свим крајевима земаљским” да нам помогне да се „припремимо … за оно што ће доћи”. У свето име Исуса Христа, амен.