Одани вери коју су наши родитељи неговали

Док сам био у посети Храму Нешвил Тенеси због прегледа храма, имао сам повластицу да прођем кроз храм као део овог задужења, прегледајући овај прелепи дом Господњи. Посебно сам био импресиониран сликом Мери Ванлас под називом Carry On [Настави] која виси на зиду у канцеларији матроне.

Ово је прича која стоји иза слике:

„У Мисурију 1862. године, 14-годишња Мери Ванлас обећала је својој маћехи на самрти да ће се побринути да њен отац са инвалидитетом и [њено четворо много млађе браће и сестара] успеју да дођу у долину Великог сланог језера. … Мери је возила волове и музне краве које су вукле запрежна кола у којима је њен отац [био прикован за кревет], а она се бринула за своју … браћу и сестре. После сваког дана путовања хранила је породицу сакупљајући јестиве биљке, цвеће и бобице. Њена једина водиља било је упутство које је добила да настави да путује на запад ‘све док облаци не постану планине’.

Стигли су у долину Јуте у септембру, пошто су путовали цело пролеће и лето. Њен отац је умро недуго након што се породица настанила у округу Јута, где се Мери касније удала и подигла [своју] породицу.”

Ово је невероватна прича о вери и снази 14-годишње младе жене која може помоћи свакоме од нас данас да „само наставимо”.

„Само настави” – или у слободном преводу на мом матерењем холандском језику, Gewoon Doorgaan – је такође и животни слоган моје маме и тате.

Моји родитељи и таст и ташта су пионири у нашој породици. Прешли су своје личне „прерије”, баш као и сви они који долазе у Цркву, Господње стадо, сваки дан. Њихове приче имају мало везе са воловима и запрежним колима, али имају исто дејство на будуће генерације.

Пригрлили су Јеванђеље и крстили су се у својим младим пунолетним годинама. Оба моја родитеља су имала тешко детињство. Мој отац је одрастао на острву Јава у Индонезији. Током Другог светског рата, био је насилно одвојен од своје породице и спроведен у концентрациони логор, где је претрпео неизрециве тешкоће у младости.

Моја мајка је одрасла у руинираном дому а и патила од глади и тешкоћа услед Другог светског рата. Понекад је чак морала да прибегне једењу луковица лала. Због поступака њеног оца и његовог каснијег развода од мајке, понекад јој је било тешко да гледа на Небеског Оца као Оца пуног љубави.

Моји родитељи су се срели на црквеној активности и убрзо након тога одлучили су да се венчају и запечате у Храму Берн Швајцарска. Чекајући на железничкој станици, пошто су потрошили последњу уштеђевину за пут до храма, питали су се како ће саставити крај са крајем, али су били уверени да ће успети. И јесу.

Почели су да подижу своју породицу у веома скромном, једнособном стану, у поткровљу у срцу Амстердама. Након неколико година ручног прања одеће, коначно су уштедели довољно новца за куповину машине за прање веша. Непосредно пре него што су је купили, бискуп их је посетио, тражећи прилог за изградњу састајалишта у Амстердаму. Одлучили су да дају све што су сачували за машину за прање веша и наставили да перу веш ручно.

Као породица смо прошли кроз тешкоће, баш као и свака друга породица. Оне су нас само учиниле јачима и продубиле нашу веру у Господа Исуса Христа, баш као када је Алма делио своју причу са својим сином Хеламаном, где му је рекао да је имао „подршку у вези са искушењима и невољама сваке врсте”, јер је ставио своје уздање у Господа Исуса Христа.

Како су двоје људи који су доживели толико искушења у својој младости постали најбољи родитељи које сам икада могао пожелети? Одговор је једноставан: они су у потпуности пригрлили Јеванђеље и живе према својим заветима до дана данашњег!

После више од 65 година брака, моја мајка, која је боловала од Алцхајмерове болести, преминула је у фебруару. Мој отац, који има 92 године и још увек живи код куће, посећивао ју је онолико често колико је могао док није преминула. Пре извесног времена поменуо је мојој млађој браћи и сестрама да су га ужасна искуства у логору у Индонезији током Другог светског рата припремала да стрпљиво брине о својој жени дуги низ година јер се разболела и стање јој се погоршавало од ове страшне болести, а такође и за кобан дан када је морао да бригу о њој повери другима и више није могао да буде уз њу. Њихов мото је био и још увек је „Само настави”, имајући савршену наду у Христа да ће бити уздигнути у последњи дан и да ће пребивати са Њим у слави заувек.

Њихова вера и сведочанства су покретачка снага за генерације које су дошле после њих.

У селу где је моја жена одрасла, њени родитељи, који су били добри људи који иду у цркву, прихватили су обновљено Јеванђеље као млад брачни пар са мојом женом као својом двогодишњом ћерком и јединим дететом у то време. Њихова одлука да постану чланови Цркве Исуса Христа светаца последњих дана имала је велики утицај на њихове животе јер су их становници села и њихова шира породица избегавали. Требало је много година, љубазних порука члановима породице и служења заједници пре него што су коначно прихваћени.

Једном приликом, док је отац моје супруге служио као бискуп, био је лажно оптужен за нешто и одмах је пуштен. Моја ташта је била толико повређена да је питала свог мужа да ли треба да наставе да иду у цркву. Он је одговорио да ће, наравно, наставити да иду у цркву јер то није црква човечја, него црква Исуса Христа.

Требало је да прође неко време пре него што је истина изашла на видело и упућена су извињења. Оно што је могло да буде њихова преломна тачка само је допринело њиховој снази и убеђењу.

Зашто неки од нас узимају здраво за готово веру и сведочанства наших родитеља, који су кроз све своје тешкоће остали верни? Зар мислимо да нису имали јасно разумевање ствари? Они нису били преварени и не варају се! Једноставно су имали превише искустава са Духом и могу рећи као и пророк Џозеф: „Знао сам то, … и нисам могао то порећи.”

Зар не волите песму о Хеламановој војсци, која се налази у Дечјој песмарици?

Чак и када то можда није случај, као што је моја мајка искусила као дете, можете постати један од оних „добрих родитеља који воле Господа” и пружити праведан пример другима.

Да ли осећамо да је то апсолутно тачно када певамо о томе? Да ли осећате да сте „као војска Хеламанова” и да ћете „бити Господњи мисионари да доносите свету његову истину”? Осетио сам то у толико наврата док сам певао ову песму на неколико FSY догађаја и других окупљања младих.

Или шта осећамо када певамо химну „Одани вери”?

Онима из генерације у развоју, где год да сте и у којој год ситуацији да се нађете, молимо вас да сазнате о вери и сведочанставима оних који су били пре вас и примите снагу из њих. То ће вам помоћи да схватите да ћете се за стицање или раст сведочанства морати жртвовати и да „жртва доноси благослове са неба”.

Размишљајући о жртви која ће заиста благословити ваш живот, молимо вас да размотрите и молите се у вези са позивом нашег вољеног пророка, председника Расела М. Нелсона, када је замолио „сваког достојног, способног младог мушкарца да се припреми и служи мисију. За младе мушкарце, свеце последњих дана, мисионарска служба је свештеничка одговорност. …

За… младе и способне сестре, мисија је, такође, изузетна али необавезна, прилика.”

Могли бисте бити позвани као сервисни мисионар или мисионар који поучава. Обе врсте мисионара доприносе истом циљу довођења душа Христу, сваки на свој јединствен и моћан начин.

У обе врсте службе, ви ћете показати Господу да Га волите и да желите да га боље упознате. Запамтите: „Јер како да човек позна господара коме не служи и који му је стран, и који је далеко од мисли и намера срца његовог?”

Сви ми, без обзира да ли смо прва генерација у Јеванђељу или пета, треба да се запитамо које приче о вери, снази, и целестијалној посвећености ћу пренети на следећу генерацију?

Наставимо сви у нашим напорима да боље упознамо нашег Спаситеља, Исуса Христа и учинимо Га средиштем наших живота. Он је стена на којој морамо градити тако да када времена постану тешка будемо у стању да будемо постојани.

Будимо „одани вери коју наши родитељи неговаше, одани истини за коју мученици страдаше, Божјој заповести, души, срцу и руци, верни и одани увек ћемо стајати.” У име Исуса Христа, амен.