Kао мало дете

Исус је у последњој години свог смртничког живота почео интензивније да обучава своје апостоле. Ако би порука коју је донео људима и Црква коју је успоставио требало да Га надживе, много тога још је требало да се утисне у срца дванаест сасвим обичних људи који су Га познавали једва више од две године

Једног дана Исус је био сведок препирке међу некима од дванаесторице и упитао: „Шта се препирасте путем међу собом?” Очигледно посрамљени, они „мучаху” како пише у запису. Али овај највећи од свих учитеља проникнуо је у мисли њихових срца и oсетио прве назнаке личне гордости. Па „дозва … дете, и постави га међу њих, …

„И рече им: заиста вам кажем, ако се не повратите, и не будете као деца, нећете ући у царство небеско.”

„Који се дакле понизи као дете ово, онај је највећи у царству небескоме.”

Треба напоменути да је и пре Христовог рођења, цар Венијамин у својој опроштајној беседи оставио дубоку изјаву о понизности детета. Пише: „Природан човек је непријатељ Богу, … и биће у веке векова, [и] не, … постане светац кроз Помирење Христа Господа, и не постане попут детета, послушан, … пун љубави, … као што се дете [одазове] оцу своме.”

Наравно, очигледно постоје неке инфантилне склоности које не подстичемо. Пре двадесет пет година, мој тада трогодишњи унук угризао је своју петогодишњу сестру за руку. Мој зет је, бринући се те вечери о деци, избезумљено поучавао, своју ћерку о свим лекцијама о миру којих је могао да се сети, закључивши да њен млађи брат вероватно није ни знао како је то кад те уједу за руку. Тај лоше замишљени очински говор је лепо функционисао око једног минута, све док се из дечије собе није зачуо гласни врисак када је моја унука мирно изговорила: „Сада зна.”

Дакле, шта треба да приметимо у вези са врлинама живота овог узраста? Шта је самог Христа дирнуло до суза у овој најдирљивијој сцени у целој Мормоновој књизи? Шта је Исус поучавао када је призвао огањ са неба и анђеле заштитнике да окруже ту децу, заповедивши одраслима да „погледај[у] [њихове] малишане”?

Не знамо шта је све то подстакло, али морам да мислим да је то имало неке везе са њиховом чистотом и невиношћу, њиховом урођеном понизношћу, и оним што је то могло донети у наше животе ако би смо то задржали.

Зашто су наши дани очаја описани од стране једног пророка као „таштина над таштинама”? Како је могуће да су „ништавна … уобразиља и охолост деце човечје” речи које су описале огромну и пространу зграду, духовно мртвом у Лехијевој визији? А шта је са Зорамцима, групом људи која се молила са таквим самозадовољством? О њима је Алма рекао: „О Боже, они [се моле] ка Теби устима својим, док се надимају, … ништавним стварима овог света.”

Напротив, има ли ишта слађе, чистије или понизније од детета док се моли? Као да је небо у соби. Бог и Христ су толико стварни за њих, али касније за друге, искуство може бити површно.

Као што је старешина Ричард Л. Еванс цитирао пре неких шездесет година: „Многи од нас тврде да су Хришћани, а ипак Га… не схватамо озбиљно. … Поштујемо га, али Га не следимо. … Цитирамо Његове речи, али не живимо по њима.” „Дивимо Му се, али Га не славимо.”

Колико би другачији живот могао бити када би свет с времена на време ценио Исуса изнад нивоа безбожних псовки.

Али деца Га заиста воле, и та љубав може да се пренесе у њихове односе са другима на игралишту живота. Као да је правило, чак и у врло раном узрасту, деца су са лакоћом спремна да покажу љубав, увек су спремна да опросте, а смеју се са толиким уживањем да се чак најхладније и најтврђе срце може растопити.

Навођење може да се настави у бескрај. Чистоћа? Поверење? Храброст? Карактер?

Послушајте ову причу и видите понизност пред Богом од стране једног мог младог, веома драгог пријатеља.

5. јануара 2025, пре 91 дан, Истон Дарин Џоли је примио Ароново свештенство и заређен је у службу ђакона у Цркви Исуса Христа светаца последњих дана.

Откако зна за себе Истон је чезнуо да дели причест Господње вечере. Али ову свету прилику пратио је страх да неће успети, да ће пасти, да ће га задиркивати или да ће осрамотити себе и своју породицу.

Видите, Истон има ретку и веома разорну болест, која се зове Улрихова урођена мишићна дистрофија. Она постепено испуњава његов млади живот страшним потешкоћама, разбијајући његове наде и снове за будућност. Ускоро ће трајно бити у инвалидским колицима. Његова породица не говори о томе шта га чека после овога.

У недељу након свог заређења, Истон је требало да служи причешће по први пут. Његова дубока лична мотивација била је да може себе и свете симболе да представи пред својим оцем, бискупом тог одељења. Док се спремао да преузме овај задатак, молио је и преклињао, плакао и поново молио, тражећи уверавање да нико, баш нико, не покушава да му помогне, Из много разлога, њему познатих, је морао да ово уради сам и без помоћи других.

Након што је свештеник преломио и благословио хлеб, симбол који представља сломљено тело Христово, Истон је са својим ослабљеним телом одгегао према послужавнику за причешће. Међутим, три прилично висока степеника одвајала су под састајалишта од подијума са говорницом. Стога се, након што је примио свој причесни послужавник, истегао што је више могао и ставио га на површину изнад рукохвата. Затим је, спустивши се на један од горњих степеника, обема рукама ухватио десну ногу и поставио је на први степеник. Затим је повукао леву ногу до истог степеника и упорно наставио све док није завршио лични успон на овај тростепени Монт Еверест.

Затим се вешто домогао једног носећег стуба помоћу којег је могао да се усправи. Вратио се назад по причесни послужавник. Још неколико корака и он стаје пред бискупа, његовог оца, који се, са очима пуних суза које су лиле низ његово лице, једва суздржавао да не загрли свог бескрајно храброг и верног сина. А Истон је, са олакшањем и широким осмехом на лицу, могао да каже: „Ја [мог Оца] прославих [и] посао сврших који [је мени] дао да радим.”

Овде је вера, оданост, невиност, поверење, част и, коначно, љубав према овом оцу коме је толико желео да угоди. Ове и још десетак других особина нас подстичу да такође кажемо: „Који се дакле понизи као дете ово, онај је највећи у царству небескоме.”

Сестре, браћо и пријатељи, на врху листе најлепших слика за које знам су бебе, деца и млади, свесни и драгоцени као и они о којима се данас говори. Сведочим да су то слике царства Божјег које цвета на Земљи у свој његовој снази и лепоти.

Такође, сведочим да је у својој младости Џозеф Смит видео оно о чему је говорио и да је разговарао са онима о којима је говорио. Сведочим да је понизни и чисти Расел М. Нелсон Божји заређени и Богом дани пророк и виделац. Добијено из животног искуства сталног читања, сведочим да је Мормонова књига најзахвалнија књига коју сам икада прочитао и заиста камен темељац мог малог пребивалишта у царству многих станова. Сведочим да свештенство и молитва обнављају мој живот – Христово свештенство и ваше молитве. Знам да је све ово истина, и сведочим о томе у име највећег од свих послушних синова – Алфе и Омеге, Великог Ја јесам, распетог, верног сведока – управо Господа Исуса Христа, амен.