Божанска власт, узвишени млади мушкарци

Хвала вам, старешина Андерсен, за тај изузетан израз свештеничке моћи и моћи Спаситељевог помирења.

Једног недељног јутра овог јануара, док сам седео на свом причесном састанку, више од дванаест младића је подржано да напредују у Ароновом свештенству. Осетио сам како се свет мења под нашим ногама.

Синуло ми је да се широм света, у свакој временској зони, на причесним састанцима попут овог, десетине хиљада ђакона, учитеља и свештеника подржавају да буду заређени у доживотне свештеничке службе које ће се протезати уздуж и попреко у сакупљању Израела.

Сваког јануара, руке се полажу на главе око 100.000 младих мушкараца, повезујући их путем обреда са живом линијом власти која сеже до епохе Обнове, до Џозефа и Оливера – и до Јована Крститеља и Исуса Христа.

Наша црква се баш не експонира увек. То није баш за потцењивање.

Али ипак, видевши ову лавину новозаређених носилаца свештенства како се шири по целој земљи, запитао сам се – у духу „цркве радости” – зар не би требало да то узвикујемо са кровова. „Данас”, помислио сам, „требало би да одзвањају трубе, треште цимбали и пламте римске бакље. Требало би да буде парада!”

Познавајући Божју моћ онакву каква она заиста јесте, били смо сведоци нарушавања самих образаца овог света од стране божанске власти која преплављује земљу.

Ова заређења лансирају ове младе мушкарце у доживотну службу јер ће се наћи у последичним временима и местима у којима ће њихово присуство и молитве и моћи Божјег свештенства које носе бити веома важни.

Ова контролисана ланчана реакција почела је службом анђела ког је послао Бог. Васкрсли Јован Криститељ из древних времена појавио се пред Џозефом и Оливером, положио руке на њихове главе и рекао: „Вама, моји другови служитељи, у име Месијино поверавам свештенство Ароново, које држи кључеве служења анђела, и јеванђеља покајања, и крштења урањањем за опрост грехаˮ (Учење и завети 13:1).

Јован је назвао ову власт „Ароново свештенство”, по Мојсијевом брату и свештеничком сараднику. У древна времена, носиоци овог Ароновог свештенства требало је да поучавају и помажу код обреда – обреда који су усредсређени на учеништво будућег Месије, Господа Исуса Христа (видети Пета књига Мојсијева 33:10).

Четврта књига Мојсијева јасно задужује носиоце Ароновог свештенства да рукују посудама за обреде. „А Арона и синове његове… постави да чува[ју]… сто… и посуђе у светињи којим служе” (Четврта књига Мојсијева 3:10, 31).

Обред Старог завета жртвовања животиња био је испуњен и замењен Спаситељевим животом и Помирењем. Тај древни обред је замењен обредом који називамо причест Господње вечере.

Данас, Господ позива савремене носиоце Ароновог свештенства да чине исто оно што су чинили у древним временима: да поучавају и врше обреде – све како би нас подсетили на Његово Помирење.

Када ђакони, учитељи и свештеници помажу са причешћем, они примају његов благослов као и сви остали: држећи завет који склапају када лично узимају хлеб и воду. Али у обављању ових светих дужности, они такође уче више о својим свештеничким улогама и одговорностима.

Ароново свештенство се назива припремним свештенством делом зато што им његови обреди омогућавају да осете тежину и радост да буду на Господњем задатку, припремајући их за будућу свештеничку службу, када могу бити позвани да служе на непредвидиве начине – укључујући изговарање надахнутих благослова у временима када наде и снови, па чак и живот и смрт, висе у несигурној равнотежи.

Таква озбиљна очекивања захтевају озбиљну припрему.

Учење и завети објашњавају да ђакони и учитељи треба да „упозоравају, излажу, опомињу, поучавају и све позивају да дођу Христу” (Учење и завети 20:59). Поред ових прилика, свештеници треба да „проповеда[ју], поучава[ју], излаж[у], опомињ[у] и крст[е]”(Учење и завети 20:50).

Па, све то звучи као много, али у стварном свету, ово се дешава природно и широм света.

Један бискуп је поучио своје председништво већа ђакона овим дужностима. Зато је младо председништво почело да разговара о томе како би то могло изгледати у њиховом већу и одељењу. Одлучили су да би требало да посете старије чланове одељења да сазнају шта им је потребно, а затим крену и то ураде.

Међу онима којима су служили био је и Алан, груб, често неуредан, а понекад и непријатељски расположен комшија. Аланова супруга, Ванда, постала је члан Цркве, али Алан је био, како ми кажемо, тешка особа.

Ипак, ђакони су прионули на посао, комично игноришући његове увреде док су лопатом бацали снег и износили смеће. Ђаконе је тешко мрзети, и Алан их је на крају заволео. У једном тренутку су га позвали у цркву.

„Не волим цркву”, одговорио је.

„Па, волиш нас”, рекли су. „Зато хајде са нама? Ако хоћеш, можеш доћи само на наш састанак већа.”

И уз бискупово одобрење, дошао је – и наставио да долази.

Ђакони су постали учитељи, и како су наставили да му служе, он их је поучио да поправљају аутомобиле и праве неке предмете. До тренутка када су ови ђакони – па – учитељи постали свештеници, Алан их је звао „моји момци”.

Они су се озбиљно припремали за мисије и питали да ли могу да вежбају мисионарске лекције са њим. Заклео се да никада неће слушати и никада веровати, али, да, могли су да вежбају у његовој кући.

А онда се Алан разболео. И смекшао је.

И једног дана, на састанку већа, љубазно их је замолио да се моле за њега да престане да пуши, и они су то учинили. А онда су га отпратили кући и одузели му сав његов дуван.

Када је његово све лошије здравље захтевало боравак у болницама и центрима за рехабилитацију, „његови момци” су му служили, тихо исказујући моћи свештенства и искрену љубав (видети Учење и завети 121:41).

Чудо се наставило када је Алан затражио да се крсти – али је онда преминуо пре него што се то могло догодити. На његову молбу, његови ђакони – сада – свештеници, носили су његов ковчег и говорили на његовој сахрани, где су – прикладно – упозоравали, излагали, опомињали, поучавали и све позивали Христу.

А касније, у храму, један од „Аланових момака” је био тај који је крстио тог некадашњег председника већа ђакона као заступник за Алана.

Учинили су све што је Јован Крститељ рекао да раде. Они су радили оно што ђакони, учитељи и свештеници раде широм ове Цркве и широм света.

Једна од ствари за коју су носиоци Ароновог свештенства задужени укључује обред причести.

Прошле године, упознао сам надахнутог бискупа и његову дивну жену. Недавно, једног суботњег јутра, возили су на крштење свог сина, доживели су трагичан и изненадан губитак своје драге двогодишње ћерке, Тес.

Следећег јутра, чланови њиховог одељења окупили су се на причесном састанку испуњени саосећањем, и испуњени патњом због губитка ове савршене девојчице. Нико није очекивао да ће бискупова породица бити у цркви тог јутра, али неколико минута пре почетка састанка, тихо су ушли и заузели своје место.

Бискуп је отишао до подијума и прошетао поред свог уобичајеног места између својих саветника и сео између својих свештеника за причесним столом.

Током те болне и непроспаване ноћи проведене у потрази за разумевањем и миром, примио је снажан утисак да је оно што је његовој породици најпотребније – и оно што је његовом одељењу најпотребније. Било је то да чују глас свог бискупа, председника Ароновог свештенства у њиховом одељењу, њиховог ожалошћеног оца, како изговара обећања причесног завета.

И тако, у одређено време, клекнуо је са тим свештеницима и обратио се свом Оцу. Са осећањем које је одговарало тој прилици, изговорио је неке од најмоћнијих речи које би икоме икада било дозвољено да их изговори наглас у овом животу.

Речи које имају вечне последице.

Речи обреда.

Речи завета.

Упутство које нас повезује са самим сврхама овог живота – и са највеличанственијим исходима плана Небеског Оца за нас.

Можете ли да замислите шта су окупљени чули у тој капели – шта су осетили у речима које чујемо сваке недеље у нашим капелама?

„О Боже, Вечни Оче, молимо Те у име Сина Твога, Исуса Христа, да благословиш и посветиш хлеб овај душама свих оних који га буду узимали, да га могу јести у спомен на тело Сина Твога, и посведочити Теби, О Боже, Вечни Оче, да су вољни на себе преузети име Сина Твога, и увек га се сећати и држати заповести Његове, које им Он даде, да Дух Његов може увек бити с њима. Aмен” (Учење и завети 20:77).

А затим: „О Боже, Вечни Оче, молимо Те у име Сина Твога, Исуса Христа, да благословиш и посветиш ов[у] [воду] душама свих оних који [је] буду пили, да чине то у спомен на крв Сина Твога, која за њих би проливена, да би посведочили Теби, о Боже, Вечни Оче, да се увек сећају Њега, да Дух Његов може бити с њима. Aмен” (Учење и завети 20:79).

Овај добри отац и мајка сведоче да је то обећање испуњено. Они утичу, у ствари, зарад своје вечне утехе, „да Дух Његов може бити с њима”.

Заувек сам захвалан да носиоци Ароновог свештенства, са својим моћима, обредима и дужностима, благосиљају све нас кроз кључеве самог „служења анђела, и јеванђеља покајања, и крштења урањањем за опрост греха” (Учење и завети 13:1). У име Исуса Христа, амен.