Украшени врлином уздржаности

У мају 2021. године, приликом обиласка радова на обнови Храмa Солт Лејк, председник Расел М. Нелсон дивио се подвигу пионира који су, са ограниченим средствима и непоколебљивом вером, изградили ту свету грађевину која је одолевала испиту времена. Међутим, он је такође уочио последице ерозије која је током времена изазвала пукотине у првобитном камену темељцу и нестабилност у зидовима, јасне знаке потребе за конструктивним ојачањем.

Наш вољени пророк нас је затим поучио да, као што је било неопходно предузети велике мере да би се ојачао темељ храма како би издржао силе природе, тако и ми морамо предузети ванредне мере – можда такве какве никада раније нисмо предузимали – да бисмо ојачали сопствени духовни темељ у Исусу Христу. У својој незаборавној поруци, оставио нам је два дубока питања за лично размишљање: „Колико је чврст ваш темељ? И каква су ојачања потребна вашем сведочанству и разумевању Јеванђеља?”

Јеванђеље Исуса Христа пружа нам божански надахнуте и делотворне начине да спречимо духовну ерозију у својим душама, моћно ојачамо свој темељ и помаже нам да избегнемо пукотине у вери и нестабилност, како у сведочанству тако и у разумевању светих јеванђеоских истина. Једно посебно значајно начело за постизање те сврхе налази се у 12. одсеку Учења и завета, у откривењу које је Господ дао преко пророка Џозефа Смита Џозефу Најту, праведном човеку који је искрено тражио да разуме Господњу вољу, не ради спољашње промене, већ да остане непоколебљив у свом учеништву – „чврст као стубови небеса”. Господ jе изjавио:

„Гле, говорим теби, и такође свима који зажеле да успоставе и утврде ово дело;

А нико не може да помаже у овом делу осим оног који је понизан и пун љубави, који има веру, наду и милосрђе, који је умерен у свему, шта год му се на бригу повери.”

Спаситељево упутство, записано у овом светом откривењу, подсећа нас да је уздржаност кључно ојачање за чврст темељ у Исусу Христу. То је једна од неопходних врлина, не само за оне који су позвани да служе, већ и за све који су склопили свете завете са Господом и прихватили да Га верно следе. Уздржаност усаглашава и ојачава друге христолике особине наведене у овом откривењу: понизност, веру, наду, љубав и чисту љубав која тече од Њега. Осим тога, неговање уздржаности је делотворан начин да заштитимо своје душе од суптилне али сталне духовне ерозије, услед световних утицаја, који могу ослабити наш темељ у Исусу Христу.

Међу врлинама које красе истинске Христове ученике, уздржаност се издваја као одраз самог Спаситеља, драгоцен плод Духа доступан свима који се отворе божанском утицају. То је врлина која доноси склад у срце, обликујући жеље и осећања мудрошћу и смиреношћу. У Светим писмима, уздржаност је представљена као неодвојив део нашег духовног напредовања, водећи нас ка стрпљењу, побожности и самилости, док прочишћава наша осећања, наше речи и наше поступке.

Христови ученици који настоје да негују ову христолику врлину постају све понизнији и пуни љубави. У њима се рађа мирна снага, и они постају способнији да обуздају гнев, негују стрпљење и поступају према другима са толеранцијом, поштовањем и достојанством, чак и када дувају жестоки ветрови невоља. Труде се да не поступају нагло, већ да делују са духовном мудрошћу, вођени кроткошћу и тихим утицајем Светог Духа. На тај начин постају мање осетљиви на духовну ерозију, јер, као што је апостол Павле поучавао, знају да све могу у Христу који их јача, чак и пред искушењима која би могла поколебати њихово сведочанство о Њему.

У својој посланици Титу, Павле је пренео свети савет у вези са квалитетима оних који желе да представљају Спаситеља и чине Његову вољу са вером и посвећеношћу. Рекао је да треба да буду гостољубиви, трезвени, праведни и свети – особине које јасно одражавају утицај уздржаности.

Међутим, Павле је упозорио да они треба да буду „не који себи угађа, не гневљив, … [и] не бојац”. Такве особине су супротне уму Спаситеља и ометају истински духовни напредак. У контексту Светих писама, „не који себи угађа” је онај који одбија да поступа са охолошћу и поносом; „не гневљив” је онај који избегава природни нагон да постане нестрпљив и раздражљив; и „не бојац” односи се на онога који одбацује свађалачко, агресивно и грубо понашање – било речима, делима или осећањима. Када се трудимо да мењамо своје понашање с вером и понизношћу, можемо бити чврсто усидрени на стени Његове благодати и постати чисто и углачано оруђе у Његовим светим рукама.

Размишљајући о потреби неговања врлине уздржаности, присећам се речи Ане, мајке пророка Самуила – жене изузетне вере која је, и после великих искушења, принела песму захвалности Господу. Она је рекла: „Не говорите више поносито, и нека не излазе из уста ваших речи охоле; јер је Господ Бог који све зна, и Он удешава намере”. Њена песма је више од молитве – то је позив самој себи да поступа са понизношћу, самоконтролом и умереношћу. Ана нас подсећа да се истинска духовна снага не изражава у наглим реакцијама или охолим речима, већ у уздржаним, промишљеним ставовима усклађеним са Господњом мудрошћу.

Често, свет уздиже понашања рођена из агресивности, охолости, нестрпљивости и претераности, често их правдајући притисцима свакодневног живота и склоношћу ка признању и популарности. Када скренемо поглед са врлине уздржаности и занемаримо тихи и умирујући утицај Светог Духа у начину нашег деловања и говора, лако упадамо у замку непријатеља, која нас неизбежно води ка речима и ставовима због којих ћемо дубоко зажалити, било у друштвеним, породичним или чак црквеним односима. Јеванђеље Исуса Христа позива нас да примењујемо ову врлину нарочито у временима изазова, јер управо у тим приликама открива се прави карактер појединца. Као што је једном рекао Мартин Лутер Кинг млађи: „Коначна мера једног човека није шта заступа у тренуцима удобности и погодности, већ шта заступа у временима изазова и контроверзи”.

Као заветни народ, позвани смо да живимо са срцима чврсто укорењеним у светим обећањима која смо дали Господу, пажљиво следећи образац који је Он успоставио кроз свој савршени пример. Заузврат, обећао је: „Заиста, заиста, кажем вам да је то учење моје, и они који на томе граде на стени мојој граде и врата их паклена неће надвладати”.

Спаситељева служба на земљи била је обележена врлином уздржаности у свим видовима Његовог карактера. Кроз свој савршени пример, Он нас је поучио: „Буди стрпљив у невољама, не говори увредљиво против оних који те вређају”. Док је поучавао да не треба да подлежемо гневу због свађа и расправа, Он је изјавио: „Морате се покајати и постати као мало дете”. Такође је поучио да сви који желе да Му приђу искрена срца морају да се помире са онима на које су љути или са онима који имају нешто против њих. Са ставом уздржаности и самилосним срцем, Он нас је уверавао да, када се други односе према нама са грубошћу, непријатношћу, непоштовањем или занемаривањем, Његова доброта неће одступити од нас, и завет Његовог мира неће бити уклоњен из наших живота.

Пре неколико година, моја супруга и ја имали смо свету повластицу да се сретнемо са неким верним члановима Цркве у Мексико Ситију. Многи од њих, било лично или преко својих ближњих, поднели су неизрециве невоље, укључујући киднаповања, убиства и друге трагедије које ломе срце.

Када смо гледали у лица тих светих људи, нисмо видели гнев, огорчење или жељу за осветом. Уместо тога, видели смо тиху понизност. Њихова лица, иако обележена жалошћу, зрачила су искреном чежњом за исцељењем и утехом. Иако су им срца била сломљена патњом, ти свеци су корачали напред са вером у Исуса Христа, бирајући да њихова искушења не постану пукотине у вери нити узрок нестабилности у њиховом сведочанству о Јеванђељу.

На крају тог светог окупљања, поздравили смо свакога од њих. Свако руковање, сваки загрљај постали су тихо сведочанство да, уз помоћ Господњу, можемо изабрати да на фрустрације и изазове живота одговоримо уздржано. Њихов тих и ненаметљив пример служио је као нежан позив да ходамо Спаситељевим путем са уздржаношћу у свему. Осећали смо се као да смо у присуству анђела.

Исус Христ, највећи од свих, патио је за нас све док није прокрварио из сваке поре, али никада није дозволио да гнев запали Његово срце, нити су агресивне, увредљиве или погрдне речи изашле из Његових уста, чак и усред такве патње. Савршеном уздржаношћу и ненадмашном кроткошћу, није мислио на себе већ на свако Божје дете – прошло, садашње и будуће. Апостол Петар је посведочио о Христовом узвишеном ставу када је изјавио: „Који не псова кад Га псоваше; не прети кад страда; него се ослањаше на Оног који право суди”. Чак и усред највеће агоније, Спаситељ је показао савршену и божанску уздржаност. Изјавио је: „Ипак, нека је слава Оцу, ја попих и сврших припрему своју зарад деце човечје”.

Моја драга браћо и сестре, упућујем свима нама искрен позив да свој ум и срце украсимо христоликом врлином уздржаности, као светим одговором на пророчки позив нашег драгог председника, Расела М. Нелсона. Док се трудимо са вером и марљивошћу да уткамо уздржаност у своја дела и речи, сведочим да ћемо ојачати и сигурније усидрити своје животе на поузданом темељу нашег Откупитеља.

Свечано сведочим да непрестана тежња за уздржаношћу чисти нашу душу и посвећује наше срце пред Спаситељем, нежно нас приближавајући Њему и припремајући нас, с надом и миром, за онај славни дан када ћемо Га срести при Његовом Другом доласку. Ове свете речи делим у име нашег Спаситеља, Исуса Христа, амен.