Нека нико не седи сам

Педесет година сам проучавао културу, укључујући и јеванђеоску културу. Почео сам са кинеским колачићима среће.

У кинеском предграђу у Сан Франциску, породичне вечере породице Гонг завршавале су се колачићем среће и мудром изреком попут ове: „Пут од хиљаду миља почиње једним кораком”.

Као младић, правио сам колачиће среће. Носећи беле памучне рукавице, савијао сам и обликовао округле колачиће док су још били врели из рерне.

На своје изненађење, сазнао сам да колачићи среће првобитно нису део кинеске културе. Да бих разликовао кинеску, америчку и европску културу колачића среће, тражио сам их на више континената – баш као што би неко користио више локација да би утврдио локацију шумског пожара. Кинески ресторани у Сан Франциску, Лос Анђелесу и Њујорку служе колачиће среће, али не и они у Пекингу, Лондону или Сиднеју. Само Американци славе национални празник колачића среће. Само кинеске рекламе нуде „Аутентичне америчке колачиће среће”.

Колачићи среће су забаван, једноставан пример. Али исто начело упоређивања културних обичаја у различитим срединама може нам помоћи да разликујемо јеванђеоску културу. А сада нам Господ нуди нове прилике да учимо јеванђеоску културу док се пророковане алегорије из Мормонове књиге и параболе Новог Завета испуњавају.

Људи свуда се селе. Уједињене Нације извештавају о 281 милион међународних миграната. То је 128 милиона више особа него 1990. године, и више од три пута од процена из 1970. године. Широм света рекордан број обраћеника проналази Цркву Исуса Христа Светаца последњих дана. Сваког Шабата, чланови и пријатељи из 195 земаља и територија окупљају се у 31.916 црквених заједница. Говоримо 125 језика.

Недавно, у Албанији, Северној Македонији, на Косову, у Немачкој и Швајцарској, видео сам нове чланове који испуњавају алегорију о маслиновом дрвету из Mормонoве књиге. У Јакову 5, Господар винограда и Његове слуге јачају и корење и гране маслиновог дрвета сакупљајући и калемећи оне са различитих места. Данас се Божја деца окупљају као једно у Исусу Христу; Господ нуди изванредан природни начин да проширимо нашу пунину Његовог обновљеног Јеванђеља.

Припремајући нас за царство небеско, Исус нам говори параболе о великој вечери и свадбеној гозби. У тим параболама, позвани гости налазе изговоре да не дођу. Господар наређује својим слугама да: „Ид[у] брзо на раскршћа и улице градске” и „на путеве и међу ограде” па „довед[у] амо” сиромашне, хроме, сакате, и слепе. Духовно говорећи, то смо сви ми.

Стихови из Светих писама кажу:

„Сви народи [ће] бити позвани” на „вечер[у] дома Господњег”.

„Припремите пут Господу, … како би се његово царство раширило по земљи, како би становници њени могли да га приме и како би били припремљени за дан који долази.”

Данас они који су позвани на вечеру Господњу долазе из сваког места и културе. Стари и млади, богати и сиромашни, локални и странци, чинимо да наше црквене заједнице изгледају попут наших заједница.

Као главни апостол, Петар је видео како се небо отворило у визији „као велико платно, завезан[о] на четири рогља… у коме беху сва… зверињ[а].” Петар је поучио: „ Заиста видим да Бог не гледа ко је ко. … У сваком народу онај који се боји [Господа] и твори правду, мио је Њему.”

У параболи о добром Самарјанину, Исус нас позива да приђемо једни другима и Њему у Његовој гостионици – Његовој Цркви. Позива нас да будемо добре комшије. Добри Самарјанин обећава да ће се вратити и наградити бригу оних у Његовој гостионици. Живети Јеванђеље Исуса Христа укључује остављање места за све у Његовој обновљеној Цркви.

Дух „места у гостионици” подразумева „да нико не седи сам”. Када дођете у цркву, ако видите некога самог, хоћете ли му, молим вас, рећи здраво и сести поред њега или ње? Можда то није ваш обичај. Та особа може изгледати или говорити другачије од вас. И, наравно, као што би колачић среће могао рећи: „Пут јеванђеоског пријатељства и љубави почиње првим ‘здраво’ и тиме да нико не седи сам”.

„Нека нико не седи сам” такође значи да нико не седи сам емоционално или духовно. Ишао сам са једним тужним оцем да посетимо његовог сина. Годинама раније, тај син је био узбуђен што ће постати нови ђакон. Догађај је укључивао његову породицу која му је купила први пар нових ципела.

Али у цркви, ђакони су му се смејали. Његове ципеле су биле нове, али нису биле модерне. Посрамљен и повређен, млади ђакон је рекао да више никада неће ићи у цркву. Моје срце је и даље сломљено због њега и његове породице.

На прашњавим путевима ка Јерихону, свако од нас је био исмејан, посрамљен и повређен, можда презрен или злостављан. И, у различитом степену, свако од нас је такође занемарио, није видео или чуо, можда намерно повредио друге. Баш зато што смо били повређени и повредили друге, Исус Христ нас доводи у своју гостионицу. У Његовој Цркви и кроз Његове обреде и завете, долазимо једни другима и Исусу Христу. Волимо и бивамо вољени, служимо и нама се служи, опраштамо и бива нам опроштено. Молим вас, запамтите: „Не постоји туга на земљи коју небо не може излечити”; земаљски терети постају лакши – радост нашег Спаситеља је стварна.

У 1. Нефију 19, читамо: „Чак и самог Бога Израеловог [они] газе ногама својим; … не држе ни за шта. … Стога Га бичују и Он то подноси, и ударају Га, и Он то подноси. Да, пљују по Њему, а Он и то подноси.”

Мој пријатељ, професор Тери Ворнер, каже да осуђивање, бичевање, ударање и пљување нису били повремени догађаји који су се дешавали само током Христовог смртног живота. Начин на који се односимо једни према другима – нарочито према гладнима, жеднима, онима који су остављени сами – јесте начин на који се односимо према Њему.

У Његовој обновљеној Цркви, сви смо бољи када нико не седи сам. Немојмо једноставно подносити или трпети. Искажимо искрену добродошлицу, поздравимо, послужујмо, волимо. Нека сваки пријатељ, сестра, брат не буде странац или дошљак већ дете у свом дому.

Данас се многи осећају усамљено и изоловано. Друштвене мреже и вештачка интелигенција могу нас оставити жеднима људске блискости и људског додира. Желимо да чујемо гласове једни других. Желимо стварну припадност и љубазност.

Постоји много разлога због којих можемо осећати да не припадамо у цркви – да, фигуративно говорећи, седимо сами. Можда бринемо због нашег акцента, одеће, породичне ситуације. Можда се осећамо неадекватним; миришемо на дуван; жудимо за моралном чистоћом; раскинули смо са неким и осећамо се повређено и посрамљено; брине нас ово или оно црквено правило. Можда смо самци, разведени, удовци. Наша деца су бучна; можда немамо деце. Нисмо служили мисију или смо се вратили раније. Списак се наставља.

Мосија 18:21 нас позива да спојимо наша срца у љубави. Позивам нас да се мање бринемо, мање осуђујемо, мање захтевамо од других – и, када је потребно, будемо мање строги према себи. Не стварамо Сион за један дан. Али свако „здраво”, сваки топао гест, приближава нас Сиону. Верујмо више Господу и радосно изаберимо да се покоравамо свим Његовим заповестима.

Доктринарно, у домаћинству вере и заједништву светаца, нико не седи сâм због заветне припадности Исусу Христу.

Пророк Џозеф Смит је поучио: „Остављено нам је да је видимо, учествујемо у њој и помогнемо у напредовању славе последњих дана, ‘раздобља пунине времена…’, када ће се свеци Божији сабрати у једно из сваког народа, племена и људи.”

Бог „не чини Он ништа осим оног што је за добробит света; … да би привукао све људе [и жене] к себи. …

„… И позива их све да дођу к Њему и узму удела у доброти Његовој; … и сви су пред Богом једнаки.”

Обрaћење у Исусу Христу захтева да одбацимо природног човека и световну културу. Као што поучава председник Далин Х. Оукс, треба да се одрекнемо сваке традиције и културних обичаја који су у супротности са заповестима Божјим и да постанемо свеци последњих дана. Он објашњава: „Постоји јединствена јеванђеоска култура, скуп вредности, и очекивања и поступака заједничких свим [тим] члановима Цркве Исуса Христа Светаца последњих дана.” Јеванђеоска култура укључује чедност, недељно присуствовање цркви, уздржавање од алкохола, дувана, чаја и кафе. Укључује поштење и интегритет; разумевање да у црквеним положајима идемо напред, а не нагоре или надоле.

Учимо од верних чланова и пријатеља у свакој земљи и култури. Света писма проучавана на више језика и из различитих културних углова продубљују разумевање Јеванђеља. Различити изрази Христоликих особина продубљују моју љубав и разумевање мог Спаситеља. Сви су благословени када своју културну припадност одредимо, како је поучио председник Расел М. Нелсон, као дете Божје, дете завета, ученик Христов.

Мир Исуса Христа је намењен нама лично. Недавно је један младић искрено питао: „Старешина Гонг, могу ли ја ипак отићи на небо”? Питао се да ли му икада може бити опроштено. Питао сам га за име, пажљиво га саслушао, позвао да разговара са својим бискупом, снажно га загрлио. Отишао је са надом у Исуса Христа.

Споменуо сам тог младића у другом окружењу. Касније сам добио непотписано писмо које је почело овако: „Старешина Гонг, моја жена и ја смо подигли деветоро деце… и служили две мисије.” Али „увек сам осећао да ми неће бити дозвољено да уђем у целестијално царство… јер су моји греси из младости били толико тешки”!

Писмо се наставило: „Старешина Гонг, када сте говорили о младићу који је стекао наду у опроштај, био сам испуњен радошћу, почевши да схватам да можда и мени [може бити опроштено]”. Писмо се завршава: „Сада чак волим и самог себе!”

Заветна припадност се продубљује када прилазимо једни другима и Господу у Његовој гостионици. Господ благосиља све нас када нико не седи сам. И ко зна? Можда ће онај поред кога седимо постати наш најбољи пријатељ, попут колачића среће. Да понизно пронађемо и оставимо место за Њега и једни за друге на вечери Јагњетовој, искрено се молим у свето име Исуса Христа, амен.