Бодрити једни друге

Недавно сам читала о једном догађају који ме је дубоко дирнуо. Догодило се то на државном првенству САД-а у атлетици – на такмичењу за сениоре.

Један од учесника у трци на 1.500 метара био је стогодишњи Орвил Роџерс. Аутор пише:

„Када је опалио стартни пиштољ, тркачи су кренули, а Орвил је одмах заузео последње место, где је и остао потпуно сам током целе трке, врло полако се крећући ситним корацима. [Када] је последњи тркач, осим Орвила, завршио трку, Орвилу је остало још два и по круга. Скоро 3.000 гледалаца седело је у тишини, посматрајући га како полако иде стазом – потпуно, тихо и нелагодно сам.

[Али] када је започео последњи круг, публика се подигла на ноге, навијајући и аплаудирајући. Када је ушао у завршницу, публика је урлала. Охрабрен навијањем хиљада гледалаца, Орвил је призвао своје последње резерве снаге. Гомила је одушевљено експлодирала док је прелазио циљ и грлио се са својим супарницима. Орвил је скромно и захвално махао публици и сишао са стазе са својим новим пријатељима.”

Ово је била Орвилова пета трка на такмичењу, и у свакој другој дисциплини такође је заузео последње место. Неки би можда били у искушењу да га осуде, мислећи да није требало ни да учествује у тим годинама – да не припада ту јер је својим учешћем знатно продужио такмичење другима.

Али иако је увек завршавао последњи, Орвил је тог дана оборио пет светских рекорда. Нико ко га је гледао не би поверовао да је то могуће, али ни гледаоци ни такмичари нису били судије. Орвил није прекршио ниједно правило, нити су званичници спустили стандарде. Он је трчао исту трку и испунио исте услове као и сви други такмичари. Али његов ниво тежине – у овом случају, његове године и ограничене физичке способности, узет је у обзир тиме што је био сврстан у категорију 100+ година. А у тој категорији је оборио пет светских рекорда.

Као што је Орвилу била потребна велика храброст да сваки пут изађе на стазу, тако је и нашој браћи и сестрама потребна велика храброст да уђу у арену живота свакога дана, знајући да могу бити неправедно осуђивани, иако чине најбоље што могу против огромних препрека да следе Спаситеља и поштују завете склопљене са Њим.

Без обзира где живимо у свету, без обзира на године, основна људска потреба свих нас јесте да осећамо припадност, да осећамо да смо жељени и потребни и да наши животи имају сврху и значење, без обзира на наше околности или ограничења.

У последњем кругу трке, публика је огромним навијањем подржала Орвила, дајући му снагу да настави. Није било важно то што је стигао последњи. За учеснике и публику ово је било много више од такмичења. У многим аспектима, ово је био диван пример Спаситељеве љубави на делу. Када је Орвил завршио, сви су се заједно радовали.

Баш као на главном првенству, наше заједнице и породице могу бити места окупљања где једни друге бодримо – заветне заједнице које покреће Христова љубав једних према другима – помажући једни другима да савладамо сваки изазов, дајући снагу и охрабрење, без осуђивања других. Ми смо потребни једни другима. Божанска снага долази кроз јединство, и зато је Сотонина намера да нас подели.

Нажалост, за неке од нас одлазак у цркву понекад може бити тежак из много различитих разлога. То може бити неко ко се бори са питањима вере или са друштвеном анксиозношћу или депресијом. То може бити неко из друге земље или расе или неко са различитим животним искуствима или начинима гледања на ствари, који можда осећају да се не уклапају у калуп. То могу бити чак и родитељи који су лишени сна и емоционално исцрпљени због беба и мале деце, или неко ко је сам у заједници пунoj парова и породица. То може бити неко ко сакупља храброст да се врати после година одсуства или неко кога мучи осећај да једноставно није довољно добар и да се никад неће уклопити.

Председник Расел М. Нелсон је рекао: „Ако се пар у вашем одељењу разведе, или се млади мисионар раније врати кући, или тинејџер посумња у своје сведочанство, не треба им ваша осуда. Они треба да доживе чисту љубав Исуса Христа која се огледа у вашим речима и делима.”

Наше искуство у цркви има за циљ да обезбеди оне важне везе са Господом и са другима које су толико потребне за нашу физичку, емоционалну и духовну добробит. У заветима које склапамо са Богом, почев од крштења, наша је одговорност да се волимо и бринемо једни о другима као чланови Божје породице, чланови тела Христовог, а не само да штиклирамо поље на списку обавеза.

Христова љубав и брига су више и светије. Чиста љубав Христова је милосрђе. Као што је председник Нелсон рекао: „Милосрђе нас подстиче ‘да носимо бремена једни другима’ [Moсија 18:8] уместо да гомиламо терет једни на друге.”

Спаситељ је рекао: „По том ће сви познати да сте моји ученици ако узимате љубав међу собом.” А председник Нелсон је додао: „Милосрђе је главна особина истинског следбеника Исуса Христа”. Спаситељева порука је јасна: Његови истински ученици изграђују, уздижу, охрабрују, уверавају и надахњују. … Начин на који говоримо са другима и о њима… је заиста важан.”

Спаситељево учење о овоме је веома једноставно. Сажето је у златном правилу: Чини другима оно што би желео да они чине теби. Ставите себе на њихово место и поступајте према њима онако како би ви желели да се поступа према вама, да сте у њиховој ситуацији.

Христолик однос према другима иде много даље од наших породица и црквених заједница. Он обухвата и нашу браћу и сестре других вера или без икакве вере. Обухвата и нашу браћу и сестре из других земаља и култура као и оне различитих политичких уверења. Ми смо сви део Божје породице, и Он воли сву своју децу. Он жели да Његова деца воле Њега а и једни друге.

Спаситељев живот је био пример љубави, окупљања и подизања чак и оних које је друштво сматрало одбаченима и нечистима. Заповеђено нам је да следимо Његов пример. Овде смо да развијамо христолике особине и да на крају постанемо попут нашег Спаситеља. Његово Јеванђеље није списак обавеза; то је Јеванђеље постајања – да постанемо као Он и волимо као што Он воли. Он жели да постанемо Сионски народ.

Када сам била у касним двадесетим годинама, прошла сам кроз период дубоке депресије, и у то време било је као да је стварност да Бог постоји одједном нестала. Не могу у потпуности да опишем тај осећај, осим да кажем да сам се осећала потпуно изгубљеном. Још од најранијег детињства увек сам знала да је мој Небески Отац ту и да могу да разговарам са Њим. Али тада више нисам знала да ли Бог уопште постоји. Никада раније нисам доживела нешто слично у животу, и осећала сам као да ми се темељи урушавају.

Као последица тога, било ми је тешко да идем у цркву. Ишла сам, али делимично зато што сам се плашила да ћу бити означена као „неактивна” или „мање верна”, и плашила сам се да ћу постати нечији додељени пројекат. Оно што ми је заиста било потребно било је да осетим искрену љубав, разумевање и подршку оних око себе, а не осуду.

Неке од претпоставки за које сам се плашила да ће људи донети о мени, и сама сам имала о другима када они нису редовно долазили у цркву. То болно лично искуство научило ме је вредним поукама о томе зашто нам је заповеђено да не судимо једни другима неправедно.

Да ли има међу нама оних који пате у тишини, плашећи се да други сазнају њихове скривене борбе јер не знају како ће реаговати?

Само Господ у потпуности зна стварни ниво тежине са којом свако од нас трчи своју животну трку – терете, изазове и препреке са којима се суочавамо, а које други често не могу да виде. Само Он у потпуности разуме животне ране и трауме које је неко од нас можда доживео у прошлости, а које и даље утичу на нас у садашњости.

Често чак и сами себи строго судимо, мислећи да бисмо требали одмаћи много даље на стази. Само Господ у потпуности зна наше појединачна ограничења и способности, и зато је једини који је потпуно квалификован да суди о нашем понашању.

Сестре и браћо, будимо попут тих гледалаца у причи и бодримо једни друге на нашем путовању учеништва без обзира на наше околности! То не захтева од нас да кршимо правила или снижавамо стандарде. То је заправо друга велика заповест – да волимо ближњег свог као самог себе. И као што је наш Спаситељ рекао: „Јер колико год учинисте једном од ових најмањих…, мени учинисте”, на добро или на зло. Такође нам је рекао: „Ако нисте једно, нисте моји”.

Биће тренутака у животу сваког од нас када ћемо ми бити ти којима је потребна помоћ и охрабрење. Хајде да се сада обавежемо да то увек чинимо једни за друге. Док то чинимо, развијаћемо веће јединство и олакшавати простор Спаситељу да обавља своје свето дело исцељења и трансформације сваког од нас.

Онима од вас који можда осећају да су далеко заостали у овој животној трци, овом смртничком путовању, молим вас да наставите. Само Спаситељ може у потпуности да процени где треба да будете у овом тренутку, а Он је саосећајан и праведан. Он је Велики Судија у трци живота и једини који потпуно разуме степен тешкоће са којом трчите, ходате или се вучете. Он ће узети у обзир ваша ограничења, вашу способност, ваша животна искуства и скривене терете које носите, као и жеље вашег срца. Ви можда у ствари обарате и симболичне светске рекорде. Молим вас да не губите наду. Молим вас, наставите! Молим вас, останите! Ви заиста припадате овде! Господу сте потребни, и нама сте потребни!

Где год да живите у свету, без обзира колико далеко, молимо вас да увек запамтите да вас ваш Отац на Небу и ваш Спаситељ потпуно познају и савршено воле. Они вас никада не заборављају. Они желе да вас врате кући.

Задржите поглед на Спаситељу. Он је ваша гвоздена шипка. Не пуштајте Га. Сведочим да Он живи и да Му можете веровати. Такође сведочим да вас Он бодри.

Да сви можемо следити Спаситељев пример и бодрити једни друге моја је молитва у име Исуса Христа, амен.