Усрећила си своју баку

Одрастајући са глувим родитељима, била сам свесна да је моја породица другачија. Када сам била мала, није било никога да преводи за моје родитеље на црквеним састанцима или активностима, тако да често нисмо присуствовали.

Увек сам се осећала као странац који гледа унутра, желећи оно што су други у мом одељењу имали – породицу која се молила и учила заједно.

Међутим, пред крај моје завршне године у средњој школи, постали смо активнији у Цркви. Моји родитељи су се запечатили у Храму Меса Аризона, а двоје од мојих четворо браће и сестара и ја били смо запечаћени за њих.

Пет година касније, припремала сам се за даривање и храмски брак. Ноћ пре свог храмског печаћења, мој брат и његова супруга су били у храму како би обавили заступнички рад за родитеље моје мајке у припреми за њихово печаћење следећег дана. Моја мајка је била обраћеница скоро 20 година у то време, и желела је да започне рад на породичној историји и храмски рад.

Следећег дана, наши бака и деда су запечаћени, а мој брат и његова супруга су били заступници. Да, то је био дан мог венчања, али је имао додатни значај за мене. Моји бака и дека, које никада нисам упознала, делили су овај посебан дан са мном.

Неколико дана касније, док смо мој муж и ја отварили свадбене поклоне, отворили смо један посебан поклон од најближе рођаке моје баке. Била је религиозна жена, веома блиска са мојом баком. Поклон је била слика моје баке на дан њеног венчања. На картици је писало: „Твоја бака је тако срећна са тобом и посматра те одозго.”

Ова рођака није имала појма колико ми њена порука значи. Нити је знала за храмски рад који је недавно обављен за моју баку. Знала сам у свом срцу у том тренутку да је моја бака задовољна са мном и срећна што је наша породица кренула на важно путовање породичне историје и храмског рада.

Сада смо породица заувек, на путу окупљања наших предака и предвођени од стране моје мајке у благосиљању наше породице са друге стране вела.