Побожност према ономе што је свето

У Другој књизи Мојсијевој, путујемо са Мојсијем на обронке планине Хорива, остављајући по страни своје свакодневне обавезе, – нешто што сви треба да будемо вољни да урадимо – да би видео горући грм који не сагорева. Док је прилазио, „викну га Бог из купине, и рече: Мојсије! Мојсије!” А он одговори: Ево ме. А Бог рече: Изуј обућу своју с ногу својих, јер је место где стојиш света земља”. У великој побожности, понизности и чуђењу, Мојсије је изуо своје ципеле и припремио се да чује реч Господњу и доживи Његово свето присуство.

То свето јављање Бога на планини, побожно искуство пуно страхопоштовања, повезало је Мојсија са његовим божанским идентитетом и било је, у ствари, кључни елемент његове промене од скромног пастира у моћног пророка, што га је навело да крене новим животним путем. Налик томе, свако од нас може да претвори своје учеништво у виши облик духовности постављајући врлину побожности да буде свети део нашег духовног карактера.

Реч побожност се може повезати са латинским глаголом revereri, у преведеном значењу „стајати са страхопоштовањем”. Када говоримо о Јеванђељу, ова дефиниција се меша са осећајем или ставом дубоког поштовања, љубави и захвалности. Такав израз за свето од стране оних који имају скрушено срце и дубоку оданост Богу и Исусу Христу подстиче увећану радост у њиховим душама.

Побожност према ономе што је свето је највећи израз незаменљивог духовног квалитета; то је плод наше повезаности са светошћу и одражава нашу љубав и блискост са нашим Небеским Оцем и нашим Спаситељем, Исусом Христом. То је и једно од најузвишенијих искустава душе. Таква врлина усмерава наше мисли, срца и животе ка Божанству. У ствари, побожност није само вид духовности; то је њена суштина – темељ на којем се гради духовност, стварајући личну везу са Богом, као што уче наша деца када певају: „ When I am rev’rent, I know in my heart Heav’nly Father and Jesus are near (Када сам побожан, знам у свом срцу Небески Отац и Исус су близу).”

Као ученици Исуса Христа, позвани смо да негујемо дар побожности у својим животима како бисмо се отворили ка дубљем заједништву са Богом и Његовим Сином, Исусом Христом, истовремено јачајући свој духовни карактер. Да смо имали више таквих осећања у својим срцима, несумњиво би било веће радости и ужитака у нашим животима, и било би мање простора за жалост и тугу. Морамо запамтити да показивање побожности према ономе што је свето даје смисао великом делу онога што радимо сваки дан и јача наш осећај захвалности – надахњујуће страхопоштовање, поштовање и љубав према нечему вишем и светијем.

Нажалост, живимо у свету у коме побожност према ономе што је свето постаје све ређа. У ствари, свет често слави непобожност, као што то потврђују читање неког таблоидног часописа, гледање телевизијског програма или истраживање интернета. Одсуство поштовања према светом ствара све већу лежерност у ставу и немар у понашању, што може брзо довести једну генерацију у апатију а наредну генерацију бацити у беду.

Непобожност нас такође може удаљити од веза које пружају завети са Богом и умањити наш осећај одговорности према Божанству. Према томе, ризикујемо да ћемо се бринути само о сопственој удобности; задовољавању својих неконтролисаних апетита; и на крају наћи се на несветим местима презирући оно што је свето, чак и Бога, а самим тим и своју божанску природу као деце Небеског Оца. Непобожност према ономе што је свето унапређује циљеве непријатеља, реметећи наше осетљиве канале откривења који су кључни за наш духовни опстанак у наше време.

Значење и важност показивања побожности према ономе што је свето је добро описано у Светим писмима. Чини се да један пример у Учењу и заветима указује на то да побожност према нашем Небеском Оцу и Његовом Сину Исусу Христу је суштинска врлина за оне који уђу у целестијално царство.

Као црква настојимо да укажемо Оцу и Сину највећу светост и поштовање у сваком погледу, укључујући и начин на који приказујемо Њихове слике. Вођство Светог Духа је суштински део у одређивању како те слике треба да одражавају свету природу, карактер и божанске особине Оца и Сина. Веома смо пажљиви да избегнемо приказивање елемената који би могли да нам одвуку пажњу са наше усредсређености на нашег Небеског Оца и Његовог Сина Исуса Христа и Њихових учења, укључујући и начин на који примењујемо модерне алате које нуди технологија, попут коришћења вештачке интелигенције (AI) за генерисање садржаја и слика.

Исто начело се примењује на било који извор информација који је доступан путем црквених званичних канала за комуникацију. Свака лекција, књига, приручник и порука су пажљиво осмишљени и одобрени под вођством Духа како бисмо били сигурни да одржавамо свету врлину, вредности и стандарде Јеванђеља Исуса Христа. У недавном обраћању младим самцима Цркве, старешина Дејвид А. Беднар је поучио: „Да би се кретали сложеним раскршћем духовности и технологије, свеци последњих дана треба да понизно и са молитвом (1) одреде јеванђеоска начела која могу да усмере њихову употребу вештачке интелигенције и (2) искрено теже сарадништву Светог Духа и духовном дару откривења.”

Моја драга браћо и сестре, колико год да је модерна технологија постала префињена, она једноставно не може да симулира чудо, страхопоштовање и дивљење који се налазе у побожности зачетој под утицајем Светог Духа. Као Христови следбеници, морамо бити опрезни да не ослабимо нашу везу са Богом и Његовим Сином неприкладно користећи садржај и слике створене вештачком интелигенцијом. Требало би да запамтимо да ослањање на модерну технолошку „мишицу телесну” је неадекватна и непоштована замена за надахнуће, просветљење, и сведочанство који се могу примити само кроз моћ Светог Духа. Као што је Нефи изјавио: „О, Господе, у Тебе се уздах и у Тебе ћу се уздати заувек. Уздање своје нећу ослањати на мишицу телесну.”

У другом откривењу, пророк Џозеф Смит је примио упутство да би храмови који су изграђени Господу требало да буду места побожности Њему. Током своје службе, наш драги пророк, председник Расел М. Нелсон, снажно је наглашавао да у побожности славимо Бога у светом храму. У дому Господњем поучени смо о улажењу у свето присуство Оца и Сина. Увек сам сматрао поучним, па чак и надахњујућим да једна од првих ствари које радимо приликом уласка у храм и припремамо се да учествујемо у светим обредима је да се изујемо и пресвучемо у своју белу одећу. Попут Мојсија, ако имамо праву намеру, можемо разумети да је изување наше световне обуће почетни корак на свето тло и да будемо преобликовани на више и светије начине.

Браћо и сестре, не морамо да се пењемо на врх планине, попут Мојсија, да бисмо открили побожност према ономе што је свето и подигли своје учеништво на виши ниво духовности и посвећености. Можемо је пронаћи, на пример, док настојимо да заштитимо своје кућно окружење од световних утицаја. То се може постићи када се искрено и жарко молимо нашем Небеском Оцу у име Исуса Христа и настојимо да боље упознамо нашег Спаситеља марљивим проучавањем речи Божје која се налази у Светим писмима и у учењима наших пророка. Уз то, такво духовно преобликовање може доћи када настојимо да поштујемо завете које смо склопили са Господом живећи у послушности Његовим заповестима. Ови напори могу донети тих и сигуран мир у наша срца. Усредсређеност на такве поступке сигурно може помоћи да се наши домови преобразе у побожна места духовног уточишта – лична светилишта вере где Дух пребива, попут Мојсијевог искуства на планини.

Такође, можемо доживети такво духовно преобликовање када верно учествујемо на црквеном богослужењу, укључујући и усмеравање наших срца ка Господу кроз наше искрено певање светих химни. Окретање – попут Мојсија – од световних ометања, посебно наших мобилних телефона или било чега што није у складу са оваквим светим тренутком, омогућава нам да усмеримо пуну пажњу на узимање причести, са мислима и срцима усредсређеним на Спаситеља и Његову помирбену жртву заједно са нашим сопственим заветима. Таква усредређеност на причест ће подстаћи побожан тренутак обнове нашег заједништва са Спаситељем и учиниће Шабат ужитком и преобликовати наш живот.

На крају, можемо искусити ову духовну промену у нашем учеништву када редовно славимо Бога на гори дома Господњег – у нашим светим храмовима – и настојимо да живимо са поверењем у завет, посебно када се суочавамо са искушењима смртног живота.

Моја супруга и ја смо лично доживели неке свете тренутке на гори када смо настојали да применимо ова учења у свом животу, што је довело до значајних промена у нашем учеништву. Сећам се као да је било јуче, како шетам гробљем пре него што смо сахранили наше друго дете, које је рођено прерано и није преживело, док се моја супруга још опорављала у болници. Сећам се да сам се молио Богу уз велику жаркост и побожност, тражећи помоћ да се изборим са тим изазовним искушењем. У том тренутку, у свом срцу сам добио јасно и моћно духовно уверење: све ће бити у реду у нашим животима ако моја супруга и ја издржимо, усредређујући се на радост која долази када живимо по Јеванђељу Исуса Христа. Оно што је изгледало као непремостив, тужан изазов у то време, претворило се у свето, побожно искуство, завршни камен који је помогао да одржимо своју веру и улио нам поверење у завете које смо склопили са Господом и у Његова обећања за мене и моју породицу.

Моја браћо и сестре, побожност према ономе што је свето подстиче истинску захвалност, увећава истинску срећу, доводи откривења у наш ум и доноси већу радост у наше животе. Она нас поставља да стојимо на светом тлу и окреће наша срца ка Божанству.

Сведочим вам да када настојимо да уградимо такву врлину у свој свакодневни живот, бићемо у стању да увећамо своју понизност, проширимо своје разумевање божје воље за нас, и ојачамо своје поверење у обећања примљена склапањем завета са Господом. Сведочим да ћемо, када пригрлимо овај дар побожности према ономе што је свето – било на гори дома Господњег, у цркви, или у сопственом дому – бити испуњени запањујућим дивљењем и страхопоштовањем док се повезујемо са савршеном љубављу нашег Небеског Оца и Исуса Христа. Побожно сведочим о овим истинама у свето име нашег Спаситеља, Исуса Христа, амен.