[Вратите се] к мени… да бих вас исцелио”

Некада смо живели у кући окруженој величанственим дрвећем. Поред улаза је расла прелепа врба. Једне тужне ноћи била је снажна олуја, и оборила врбу. Лежала је на земљи са изваљеним корењем и представљала је жалостан призор.

Био сам спреман да покренем моторну тестеру и исечем дрво у огрев када је наш комшија истрчао да ме заустави. Укорио ме је што одустајем од дрвета и недвосмислено нас замолио да га не одбацујемо. Потом је указао на део корена који је још увек био у земљи и рекао да ће корен поново добити снагу ако подупремо дрво, одсечемо му гране и нађубримо га.

Био сам скептичан и сумњао како дрво, тако очигледно пало и лошег изгледа, може да преживи и врати се у живот. Мислио сам да чак и ако поново почне да расте, ионако неће преживети следећу олују. Али видевши увереност нашег комшије да ово дрво има будућност, почели смо да делујемо по плану.

А резултат? После неког времена видели смо знаке живота – дрво је почело да се укорењује. Сада, 12 година касније, дрво је живо, добро и напредује, са снажним корењем и поново улепшава пејзаж.

Када се срећем са свецима широм света, често размишљам о овој врби и видим да постоји нада чак и када се чини да је све изгубљено. Неки су једном имали сведочанство о Јеванђељу које је било снажно и пуно живота као ова врба. Затим, из разних разлога – свака особа има своје – ово сведочанство је ослабило, и особа је изгубила веру. Други су само тананим кореном засађени у јеванђеоском тлу.

Па ипак, увек сам изнова надахнут причама многих који су изабрали да обнове своје учеништво и врате се кући у Цркву. Уместо да одбаце своју веру и веровање попут безвредног огревног дрвета, одазвали су се духовним подстицајима и позивима пуним љубави да се врате.

Присуствовао сам конференцији кочића у Јужној Кореји где је члан који се враћао у активност рекао: „Захваљујем браћи на њиховој спремности да прихвате мој недостатак вере и моју слабост, што су ми се приближили, и за чланове који су увек тако љубазни према мени. Још увек имам пуно пријатеља око себе који су мање активни. Смешно је, али они говоре једни другима да се врате у Цркву да би вратили своју веру. Мислим да можда сви они чезну за вером.”

Сви ви који чезнете за вером, позивамо вас да се вратите. Обећавам да ваша вера може бити ојачана када поново будете на богослужењу са свецима.

Један бивши мисионар из Африке писао је старијем вођи Цркве, извињавајући се и тражећи опроштај због тога што је био увређен његовим поучавањем о извесном културном обичају, што га је навело да напусти Цркву. Понизно је изјавио: „Нажалост, чињеница да сам се увредио пре 15 година натерала ме је да платим изузетно високу цену. Изгубио сам много – много више него што сам могао да замислим. Страшно ме је срамота због штете коју сам можда проузроковао на том путу, али изнад свега сам задовољан што сам пронашао пут назад.”

Свима вама који препознајете шта сте изгубили, упућујемо позив да се вратите како бисте могли поново да окусите радосни плод Јеванђеља.

Једна сестра у Сједињеним Америчким Државама годинама није ишла у Цркву. Њена прича о повратку укључује снажне поуке за родитеље и чланове породице који пате због вољених који се удаље. Написала је:

„Могла бих да наведем безброј разлога зашто сам напустила Цркву, Јеванђеље, и на неки начин, своју породицу. Али они стварно нису битни. Нисам донела једну велику одлуку да напустим Цркву – вероватно сам донела хиљаду одлука. Али нешто што сам одувек знала је да су моји родитељи донели једну велику одлуку, и држали су је се. Одлучили су да ме воле.

„Нисам могла да замислим колико је суза проливено, колико бесаних ноћи је проведено, нити колико је искрених молитава изговорено за мене. Нису ме прозивали за моје грехе; уместо тога, били су за мене ту у мојој грешности. Нису учинили да се осећам непожељно у њиховом дому и на породичним окупљањима; било које од тих осећања било је моје дело. Уместо тога, наставили су да ме дочекују са добродошлицом. Сигурно су видели да се моје светло временом пригушило. Али су знали да је особа која сам тада била само сенка особе која је тек требало да постанем.

„Као што је мој пут изван Цркве био сложен, такав је био и мој пут повратка. Али оно што није било тешко приликом повратка био је осећај да сам се вратила кући где припадам.”

Моја порука данас упућена је посебно свима онима који су некада осетили Духа, али су се запитали да ли постоји пут назад или место за вас у обновљеној Цркви Исуса Христа. Такође је намењена свима који се једва држе или су у искушењу да се удаље.

Ова порука није изазов и није осуда. Она је позив, упућен са љубављу и искреном жељом да вам пожелим добродошлицу назад у ваш духовни дом.

Молио сам се да осетите сведочанство од Светог Духа као што сада чујете овај позив пун љубави и величанствено обећање од нашег Спаситеља Исуса Христа:

„Зар се нећете сада вратити к мени, и покајати за грехе своје, и обратити се да бих вас исцелио?”

Сваке недеље многи одговарају на Спаситељев позив тако што се враћајуучеништву и црквеним активностима, тихо и понизно тражећи исцељење које Исус обећава. И супротно наративима који понекад круже, рекордан број наших младих одлучује да остане јак и развија своју веру у Исуса Христа.

Када су неки од Исусових следбеника у Капернауму сматрали Његова учења тешким и изабрали да оду, Он се окренуо својим апостолима и упитао: „Да нећете и ви отићи?”

То је питање на које свако од нас мора одговорити када се суочимо са личним временима искушења. Петров одговор Исусу је безвременски и упечатљив: „Коме ћемо ићи? Ти имаш речи вечног живота.”

Дакле, док разматрате Спаситељев позив да се вратите Њему, шта бисте могли научити из приче о врби?

1. Путовање назад често није лако или лагодно, али се исплати. Када смо нашу врбу усправили, све њене гране су биле одсечене. Није била лепа. И ми се можемо осећати рањиво док одбацујемо старе начине и лишавамо се поноса. Усмеравање ваше вере на Исуса Христа и Његово Јеванђеље – стабло и корење – даће вам наду и храброст да направите тај први корак повратка.

2. Требало је много година да наша врба поврати своју некадашњу снагу и лепоту. Сада је још јача и лепша него раније. Будите стрпљиви док ваша вера и сведочанство такође расту”. То укључује да се не увредите због непромишљених коментара попут, „Где сте били свих ових година?”

3. Врба никада не би преживела без сталне бриге и ђубрења. Своју веру и сведочанство хранићете када се гостите за причесним столом сваке недеље и славите Бога у дому Господњем.

4. Као што је врби била потребна сунчева светлост за поновни раст грана и лишћа, тако ће и ваше сведочанство расти ако останете осетљиви на осећања и сведочанство од Духа. Учите од Амулека, који је своје време када је био мање активан члана описао следећим речима: „Много пута бејах позван и не хтедох чути.”

5. Мој комшија је знао шта врба може поново постати. Тако и Господ зна ваш божански потенцијал и какви ваша вера и сведочанство могу постати. Никада неће одустати од вас. Кроз Помирење Исуса Христа, све што је сломљено може бити исцељено.

Сведок сам да постоји радост на небу због оних који се враћају. Потребни сте и вољени сте. Сведочим да је Исус Христ наш Спаситељ и да све оне који Му се врате благосиља већим миром и радошћу. Његове руке милости нису склопљене, већ су отворене и испружене према вама. Није касно да се вратите. Са свом љубављу у срцима, желимо вам добродошлицу кући. У име Исуса Христа, амен.