Ваше покајање не оптерећује Исуса Христа; оно осветљава Његову радост

Пре неколико година, на путовању до Флориде, седела сам напољу и читала књигу. Њен наслов је сугерисао да још увек можемо да стигнемо до неба, иако сада нисмо савршени. Жена у пролазу питала је: „Мислите ли да је то могуће?”

Подигла сам поглед, збуњена, а онда схватила да говори о књизи коју сам читала. Рекла сам нешто смешно попут: „Па, нисам толико одмакла са књигом, али ћу вас обавестити како се завршава.”

О, како бих волела да могу да путујем кроз време! Рекла бих јој: „Да, могуће је! Јер рај није за људе који су били савршени; он је за људе којима је опроштено, који изнова и изнова бирају Христа.”

Данас желим да говорим онима који понекад имају утисак да „покајање и праштање као да делује на све осим на мене”. Они који се приватно питају: „Пошто стално правим исте грешке, можда сам ја напросто такав/таква.” Онима који, попут мене, имају дане када се заветни пут чини тако стрм, то је скоро заветно планинарење!

Диван мисионар у Аустралији, старешина Ганга са Фиџија, поделио је сличан осећај у свом сведочанству пре одласка: „Знам да ме Бог воли, али понекад се питам, ‘да ли Бог зна да ја волим Њега?’ Зато што нисам савршен и још увек правим грешке.”

Са овим искреним и запањујућим питањем, старешина Ганга је тачно изразио мисао која ме често мучи. Можда се и ви питате, размишљајући: „Веома се трудим, али да ли Бог зна да се заиста трудим? Када наставим са неуспехом, да ли Бог зна да га још увек волим?”

Растужује ме да признам ово, али често сам мерила свој однос са Спаситељем према томе колико савршено сам живела. Мислила сам да послушан живот значи да никада нећу морати да се покајем. А када сам правилa грешке, што је било свакога дана, удаљавала сам се од Бога, мислећи: „Сигурно је веома разочаран у мене”.

То просто није тачно.

Научила сам да ако чекате док не будете довољно чисти или довољно савршени да одете до Спаситеља, пропустили сте целу поенту!

Шта ако смо размишљали о заповестима и послушности на другачији начин?

Сведочим да, када Бог брине о нашим грешкама, Он брине више о томе шта се дешава након што направимо грешку. Да ли ћемо се окренути Њему изнова и изнова? Да ли ћемо остати у овом заветном односу?

Можда чујете Господње речи: „Ако имате љубав к мени, заповести моје држите”, и осећате се празно јер нисте држали све заповести. Дозволите ми да вас подсетим да је заповест и да се покајете! У ствари, то је можда најчешће понављана заповест у Светим писмима.

У Алмином монологу, „О кад бих анђео био, и кад би се испунила жеља срца мога… и довикива[о] покајање”, Он није покушавао да нас осрамоти указујући на наше грешке. Желео је да довикује покајање, тако да ви и ја можемо да избегнемо патњу у свету. Један од разлога зашто је Алма мрзео грех је зато што изазива бол у нама.

Понекад морамо да се подсетимо, као да ставимо лепљиву цедуљицу на чело, да су заповести пут који нас води од бола. Као и покајање. Наш пророк је рекао: „Спаситељ нас увек воли, али посебно када се покајемо.”7

Дакле, када Господ каже: „Покајте се, покајте се”, шта ако Га замислите како говори, „Волим вас.” „Волим вас!” Замислите Га како вас моли да оставите оно што изазива вашу бол, позивајући вас да закорачите из таме у Његову светлост.

У одељењу моје кћерке Карли, нови свештеник је клекнуо да благослови причест, и уместо да каже: „Да чине то у спомен на крв Сина Твога”, он је нехотице рекао: „Да чине то у спомен на љубав Сина Твога.” Сузе су испуниле Карлине очи када је схватила истину тих речи.

Спаситељ је био вољан да истрпи бол Помирења јер вас воли. У ствари, ви сте „[били радост пред Њим]” док је патио.

Позив на покајање је израз Божје љубави.

Рећи да, на тај позив је наш израз.

Замислите свој омиљен Христово портрет. Сада замислите да се Он осмехује са радошћу сваки пут када користите Његов дар, јер је Он „савршен одсјај наде”.

Да, ваше покајање не оптерећује Исуса Христа; оно осветљава Његову радост!

Хајде да то поучавамо!

Јер покајање је наша најбоља вест!

Ми не остајемо на заветном путу тако што никада не правимо грешку. Остајемо на путу када се кајемо свакога дана.

А када се кајемо, Бог опрашта не срамотећи нас, не упоређујући нас са било ким другим, нити нас грди јер је то исто оно због чега смо се кајали прошле недеље.

Он је одушевљен сваки пут када нас види на коленима. Ужива да нам опрости јер смо Њему дивни!

Зар не осећате да је то истина?

Зашто нам је онда тако тешко да поверујемо?!

Сотона, велики опадач и обмањивач, користи срамоту да нас удаљи од Бога. Срамота је тама толико густа да се чини да ако је извадите из себе, можете је измерити, осетити њену тежину.

Срамота је глас који вас удара, говорећи: „О чему размишљаш?” „Да ли икада урадиш нешто како треба?”

Срамота нам не говори да смо направили грешку; она нам говори да смо ми наше грешке. Можда чак и чујете: „Сакриј се”. Противник чини све што је у његовој моћи да задржи тежину унутра, говорећи нам да је цена превисока, да ће бити лакше ако остане у мраку, уклањајући сваку наду.

Сотона је крадљивац наде.

И то морате да чујете, па ћу наглас изговорити ове речи: Ви нисте глас у својој глави или грешке које сте направили. Можда ћете морати да кажете и то наглас. Реците Сотони: „Не данас”. Оставите га иза себе.

Осетите то привлачење, божанску тугу која вас окреће према вашем Спаситељу, и гледајте како Његова благодат улази у ваш живот и животе оних које волите. Обећавам да оног тренутка када Му храбро приведемо скрушено срце, Он је одмах ту.

Када бисте видели да се неко дави, зар не бисте испружили руку и спасили га? Можете ли замислити свог Спаситеља како одбацује вашу испружену руку? Замишљам Га како рони у воду, спуштајући се испод свега да нас подигне како бисмо могли да удахнемо свеж ваздух! Нико се не може спустити ниже од сјаја Христове светлости.

Христ је заувек светлији од таме стида. Он никада не би ударио на вашу вредност. Зато пажљиво гледајте.

• Замислите да ова рука представља вредност.

• Ова рука представља послушност. Можда сте се пробудили јутрос, изговорили смислену молитву и истраживали Света писма да бисте чули Божји глас. Донели сте добре одлуке и односите се према људима око себе христолико. Слушате генералну конференцију! Ваша послушност је овде!

• Или можда ствари нису прошле тако добро. У последње време тешко вам је било да урадите те мале, једноставне ствари да бисте се повезали са небом. Донели сте неке одлуке на које нисте поносни.

• Где је ваша вредност? Да ли се ова рука уопште померила?

Ваша вредност није везана за послушност. Ваша вредност је константна. Никада се не мења. Дао вам ју је Бог, и не постоји ништа што ви или било ко други може да уради да је промени. Послушност доноси благослове. То је истина. Али вредност није једна од њих. Ваша вредност је увек „велика у очима Божјим”, без обзира где су вас ваше одлуке одвеле.

Иако правим грешке, желим да останем у заветном односу са Христом, и рећи ћу вам зашто.

Одрастала сам узимајући часове роњења и научила да када судије оцењују роњење, они посматрају извршење. Да ли је улаз био савршено вертикалан, са испруженим прстима и малим прскањем? Затим раде нешто изванредно. Одређују степен тежине.

Свако рони са сопственим степеном тежине. А ваш Спаситељ је једини који заиста зна потешкоће са којима роните. Желим однос са особом која ме разуме, која познаје моје срце и колико се трудим!

Он зна да се магла таме спушта на све нас путнике, да наше путовање пролази поред реке прљавштине – па чак и када се држимо за гвоздену шипку, бићемо попрскани.

Долазак Христу значи: „Хоћеш ли ми помоћи?” са надом, откривено уверавање да су Његове руке увек испружене према вама. Верујем да овај свеж поглед на покајање значи да, иако сада не поседујемо савршену послушност ипак покушавамо оданом послушношћу сада да изаберемо да останемо, изнова и изнова, јер Га волимо.

Сећате ли се народа цара Венијамина, који више није имао склоности да чини зло, него да непрестано чини добро? Да ли мислите да су спаковали своје шаторе, отишли кући, и никада нису направили другу грешку? Наравно да не! Разлика је у томе што више нису желели да греше. Имали су одану послушност! Њихова срца су се окренула Богу и уклопила са Њим када им је било тешко!

Једном сам на плажи видела птицу како лети уз ветар, машући крилима тако снажно, готово френетично, али остајући на истом месту. Потом сам приметила још једну птицу, на већој висини. Ухватила је ваздушну струју и лагано једрила, без проблема на ветру. То је разлика између покушаја да то урадимо сами и окретања нашем Спаситељу, допуштајући Му да нас подигне, и „здравље ће бити на зрацима Његовим”.

Као вође мисије у Аустралији, током наше последње посете са свим мисионарима, разговарали смо о 3. Нефију 17, где је народ био близак Спаситељу и могли су да Га чују како се моли за њих. Питали смо: „Ако бисте могли да чујете Спаситеља како се моли за вас, шта мислите да би рекао?”

Чути њихове одговоре било је једно од најдубљих духовних искустава у мом животу. Свака од ових мисионарки је накратко застала са сузама у очима док смо их подсећали: „Ваш Спаситељ зна степен тешкоћа које доживљавате. Он је то осетио!”

То је оно што су те мисионарке тихо и нежно делиле: Једна сестра је рекла, „Исус би рекао Оцу, она даје све од себе. Знам колико се труди.’” Један старешина је рекао: „Са свиме што се догодило у његовом животу, тако сам поносан на Њега.”

Хајде да пробамо ово. Вечерас, пре молитве, замислите Исуса Христа у близини. Он је ваш Заступник код Оца. Запитајте се: „Шта би мој Спаситељ рекао Оцу о мени?”

А онда будите у тишини.

Слушајте тај глас који говори добро о вама – глас Спаситеља, вашег најбољег пријатеља, и вашег Оца на Небу, који је заиста ту. Запамтите, Њихова љубав и ваша вредност су увек велики, без обзира на све!

Стојим овде да посведочим да Исус Христ даје светлост онима који седе у тами. Тако, у тим данима када осетите тај глас како вам говори да се сакријете, да треба да се сакријете у мрачној соби сасвим сами, позивам вас да будете храбри и верујете Христу! Ходајте и упалите Светлост – наш савршени одсјај наде.

Окупани у Његовој светлости, видећете људе свуда око себе који су се такође осећали усамљено, али сада, са упаљеним светлом, ви и они ћете се запитати: „Зашто смо били тако уплашени у мраку? И зашто смо тамо остали тако дуго?”

„Нека вас Господар светлости умота у своје наручје и утеши и воли непрестано.” Волимо Га стално и бирајмо Га, изнова и изнова. У име Исуса Христа, амен.