Слављење Бога

Један од најчешћих и најважнијих облика слављења Бога је окупљање у посвећеном простору за обављање дела посвећености. Господ каже: „И да можеш потпуније држати себе неукаљаним од света, иди у дом молитве и приноси причести своје на свети дан мој”. То је, наравно, наша примарна мотивација у изградњи капела. Али, ако је потребно, ненаменски простор ће одговарати ако можемо да уложимо у њега одређени ниво светости.

Најважније је оно што радимо када се окупљамо на дан Господњи. Наравно, облачимо се најбоље што можемо у складу са својим могућностима – не екстравагантно, већ скромно на начин да покажемо своје поштовање и побожност према Божанству. Наше понашање је на сличан начин побожно и пуно поштовања. Ми славимо Бога удружујући се у молитви; славимо Бога певањем химни (не само слушањем, већ и певањем химни); славимо Бога поучавајући и учећи једни од других. Исус каже: „Запамти да на овај, Господњи дан, приносиш приносе [што значи, твоје ̛̒̒̒̒̒̕՚причести՚ … времена, талената или средстава, у служби Богу и ближњима՚] и твоју причест Свевишњем, признавајући своје грехе својој браћи и пред Господом.” Ми се окупљамо не да се забављамо или да нас забаве – као од стране музичке групе, на пример – већ да Га се сетимо и да будемо „савршеније упућени” у Његово Јеванђеље.

На последњој генералној конференцији, старешина Патрик Кирон нас је подсетио да се „ми не окупљамо на Шабат само да бисмо присуствовали причесном састанку и откачили га са списка. Долазимо заједно да славимо Бога. Постоји значајна разлика између ова два. Присуствовати значи бити лично ту. Али славити Бога значи свесно уздизати Бога и дивити му се на начин који нас преобликује!”

Посвећивање нашег Шабата Господу и Његовим намерама је само по себи чин слављења Бога. Пре неколико година, тадашњи старешина Расел М. Нелсон је приметио: „Како ми посвећујемо дан Шабата? У својим млађим годинама, проучавао сам поступке других, који су правили списак онога што треба и онога што не треба радити на Шабат. Тек касније сам из Светих писама сазнао да моје деловање и став на Шабат представља знак између мене и мог Небеског Оца [видети Другу књигу Мојсијеву 31:13; Књига пророка Језекиља 20:12, 20]. С тим разумевањем спискови са оним шта треба и шта не треба чинити ми више нису били потребни. Када сам морао да донесем одлуку да ли је нека активност прикладна за Шабат, једноставно бих се запитао: ‘Какав знак желим да дам Богу’”?

Слављење Бога на дан Господњи обележено је посебном пажњом на велику жртву помирења Исуса Христа. Ми прикладно и посебно славимо Његово Васкрсење на Васкрс, али и сваке недеље док узимамо симболе причести Његовог Помирења, укључујући и Његово Васкрсење. За покајника, узимање причести је врхунац Шабатног слављења Бога.

Заједничко слављење Бога као „тело Христово” има јединствену моћ и користи док поучавамо, служимо и подржавамо једни друге. Занимљиво, недавна студија открила је да они који своје духовне животе сматрају потпуно приватним имају мање шансе да дају приоритет духовном расту, или да кажу да је њихова вера веома важна, или да имају редовно посвећено време са Богом. Као заједница светаца, јачамо једни друге у слављењу Бога и у вери.

Чак и тако, не можемо заборавити свакодневна дела слављења Бога у која се упуштамо лично и код куће. Спаситељ нас подсећа: „Ипак, приносићеш завете своје у праведности свакога дана и сваког тренутка.” Једна сестра је мудро приметила, „Не могу да замислим дубљи начин да славим Бога него да пожелим добродошлицу Његовим малишанима у наше животе, да се старам о њима и поучим их Његовом плану за њих”.

Алма и Амулек су поучавали Зорамце којима је био забрањен приступ њиховим синагогама да не славе Бога само једном недељно, већ увек, и „на којем год месту били”. Говорили су о молитви као слављењу Бога:

„Морате изливати душе своје у одајама својим и скровитим местима својим, и у дивљини вашој.

Да, а када не вапите Господу, нек срца ваша буду испуњена, упућена у молитви Њему непрестано за добробит вашу, а и за добробит оних који су око вас.”

Они су говорили и о истраживању Светих писама, изношењу сведочанства о Христу, добротворним делима и служењу, примању Светог Духа, и животу у свакодневној захвалности. Размислите о овој мисли: „Живети свакодневно у захвалности.” То говори о мом другом концепту:

Осећати и изражавати захвалност Богу је, у ствари, оно што прожима слављење Бога са осећајем радосне обнове, насупрот гледању на то као само на још једну дужност.

Истинско слављење Бога значи волети Бога и предати своју вољу Њему – најдрагоценији дар који можемо понудити. Када су га питали која је прва заповест у читавом закону, Исус је одговорио: „Љуби Господа Бога свог свим срцем својим, и свом душом својом, и свом мисли својом”. Он је ово назвао и највећом заповешћу.

То је био модел Исусовог личног слављења Оца. Његов живот и Његова жртва помирења били су посвећени слави Оца. Дирљиво се сећамо Исусове болне молбе усред незамисливе патње и бола: „Оче мој! Ако је могуће да ме мимоиђе чаша ова”, али онда Његово покорно „опет не како ја хоћу него како Ти”.

Слављење Бога је тежња да се следи овај савршени пример. Ми нећемо преко ноћи постићи савршенство на овом путу, али ако сваки дан „прине[семо] [Њему] за жртву срце скрушено и дух раскајан”, Он ће нас поново крстити Својим Духом и испунити нас Својом благодаћу.

У првом одсеку Учења и завета, Господ изговара ову оптужницу света:

„Они одступише од мојих обреда и прекршише мој вечни завет;

„Они не траже од Господа да успостави своју праведност, него свако хода сопственим путем и према обличју сопственог бога, чије обличје је налик свету.”

Добро је за нас да се сетимо примера тројице јеврејских младића, Ананија, Мисаила и Азарије, одведених у заробљеништво у Вавилон недуго након што су Лехи и његова породица напустили Јерусалим. Вавилонски званичник их је преименовао у Седрах, Мисах и Авденаго. Касније, када су ова тројица одбили да се поклоне лику који је цар Навуходоносор поставио, заповедио је да буду бачени у запаљену пећницу, говорећи им: „А који је Бог што ће вас избавити из мојих руку?”

Сетићете се њиховог храброг одговора:

„Бог наш, коме ми служимо, може нас избавити из пећи огњене ужарене; и избавиће нас из твојих руку царе.

А и да не би, знај, … да боговима твојим нећемо служити нити ћемо се поклонити златном лику, који си поставио.”

Пећ је била толико врела да је убијала оне који су их бацали у њу, али Седрах, Мисах и Авденаго су били неповређени. „Проговори Навуходоносор и рече: Да је благословен Бог Седрахов, Мисахов и Авденагов, који… избави слуге своје, које се у Њ поуздаше… и дадоше телеса своја да не би служили нити се поклонили другом богу осим свог Бога.” Они су се уздали у Јахву ради избављења, „али ако не”, то јест, чак и ако Бог у својој мудрости не спречи њихову смрт, ипак ће остати верни Њему.

Све што има предност над слављењем Оца и Сина постаје идол. Они који одбацују Бога као извор истине, или се одричу било какве одговорности према Њему, у ствари замењују себе као свог бога. Онај ко ставља лојалност странци или циљу испред божанског правца слави лажног бога. Чак и они који тврде да славе Бога, али не држе Његове заповести ходају сопственим путем: „Приближавају ми се својим уснама, али су им срца далеко од мене”. Предмет нашег слављења Бога је искључиво „једин[и] истинит[и] Бог, и кога [је Он] послао Исуса Христа”.

На крају, начин на који живимо може бити најбољи, најискренији облик слављења Бога. Показивање наше оданости значи опонашање Оца и Сина – неговање Њихових особина и карактера у нама самима. Ако је, као што изрека каже, имитација најискренији облик ласкања, онда бисмо могли рећи у односу на Божанство, опонашање је најискренији облик страхопоштовања. То указује на активан, стални напор са наше стране да тражимо светост. Али постајући христоликији је такође природан исход наших дела слављења Бога. Израз старешине Кирона о слављењу Бога, претходно цитиран „на начин који нас преображава”, је значајан. Истинско слављење Бога је преображавајуће.

То је лепота заветног пута – пута слављења, љубави и оданости Богу. На тај пут улазимо крштењем, обећавајући да ћемо преузети на себе име Христово и да ћемо држати Његове заповести. Примамо дар Светог Духа, гласника Спаситељеве благодати, који нас откупљује и чисти од греха када се покајемо. Могли бисмо чак рећи да Га покајањем славимо.

Следе додатни свештенички обреди и завети склопљени у Дому Господњем који нас даље посвећују. Храмске церемоније и обреди представљају узвишени облик слављења Бога.

Председник Расел М. Нелсон је нагласио да „сваки мушкарац и жена који учествују у свештеничким обредима и држе завете са Богом имају директан приступ Божјој моћи. То није само моћ на коју се ослањамо да служимо и благосиљамо. То је и божанска моћ која делује у нама да нас оплемени и прочисти. Док ходамо заветним путем, та посвећујућа „моћ божанске природе се објављује” у нама.

Хајде да и ми, попут древних Нефијаца и Ламанаца, „пад[немо] пред ноге Исусове и … поклони[мо] Му се.” Хајде да и ми, као што је заповедио Исус, „паднемо и поклонимо се Оцу у име [Сина].” Да можемо примити Духа Светога и предати срца своја Богу, да немамо других богова осим Њега, и да као ученици Исуса Христа, опонашамо Његов карактер у свом животу. Сведочим да ћемо, када то радимо, искусити радост у слављењу Бога. У име Исуса Христа, амен.