„Пут у Емаус: Путовање откривења и препознавања”, Лијахона, март 2026.
Они познају Спаситеља
Ученици на путу за Емаус: Путовање откривења и препознавања
Слично ономе што су ови ученици искусили, наша срца могу горети у нама као сведочанство Спаситељевог Помирења и Васкрсења.
Илустрација: Лаура Сера, није дозвољено копирати
У недељу, поподне после Васкрсења, два ученика су пешачила тринаест километара од Јерусалима до Емауса. Био је то емотиван дан – неколико емотивних дана.
Срца су им била скрушена. Њихове мисли су биле помешане чуђењем и тугом. Говорили су о Исусу из Назарета – Његовој смрти, гласинама о Његовом Васкрсењу, и болној неизвесности шта све то значи.
Док су ходали, странац се умешао у њихов разговор. То је био Исус, мада Га нису препознали. Очи су им биле под копреном и њихово разумевање је било замагљено. Странац је упитао: „Какав је то разговор који имате међу собом идући, и што сте невесели?” (Лука 24:17).
Један од ученика, Клеопа, одговорио је са неверицом да неко може бити тако несвестан, тако ван додира са драматичним догађајима који су потресли Јерусалим тог викенда. „Зар си ти један од црквара у Јерусалиму који ниси чуо шта је у њему било ових дана?”
„Шта?” упитао је Исус.
Њихов одговор је био искрен и непосредан: „За Исуса Назарећанина, који беше пророк, силан у делу и у речи пред Богом и пред свим народом” (Лука 24:18–19). Рекли су да су веровали да ће Исус откупити Израел, али то је био трећи дан од Његове смрти. И иако су неке жене пријавиле посету анђела који су изјавили да је жив, апостоли који су отишли да истраже нису га видели.
Тада је Исус проговорио – не као странац него као учитељ. „О безумни и спорог срца за веровање свега што говораше пророци” (Лука 24:25). Он им је објаснио стихове из Светог писма, од Мојсија преко свих пророка, откривајући оно што се тиче Њега. Замислите да сатима ходате са Сином Божјим, Господаром живота, слушајући Га како тумачи месијанска пророчанства. Њихова туга је почела да се повлачи, замењена страхопоштовањем и узбуђењем у њима.
Остани са нама
Како су се приближавали Емаусу, Исус је учинио да изгледа као да би наставио даље. Али они су га молили: „Остани с нама, јер је дан нагао, и близу је ноћ.” (Лука 24:29). Он је остао са њима, седео и ломио хлеб.
У вези са оним што се даље догодило, старешина Џејмс Е. Талмиџ (1862–1933), из Већа дванаесторице апостола је написао: „Можда је било нешто у жару благослова, или у начину ломљења и дељења хлеба, што је оживело сећања на прошле дане; или, можда су угледали пробушене руке; али, без обзира на непосредни узрок, они су пажљиво гледали у свог Госта и, ‘отворише [им се] очи, и познаше Га; И њега нестаде’ [Лука 24:31].”
У тренутку који је уследио, они се окрену један другом и рекоше: „Не гораше ли наше срце у нама кад нам говораше путем и кад нам казиваше писмо?” (Лука 24:32). Та ватра у њима није била збуњеност или страх – било је препознавање. „Осећаји који су тако описани су убедљиво сведочанство божанског Сина”, поучавао је старешина Брус Р. Меконки (1915–1985), из Већа дванаесторице апостола.
Наш сопствени пут за Емаус
„Шта би вама Он рекао када бисте могли ходати и разговарати с Њим?” упитао је старешина Патрисио М. Гиуфра, из Седамдесеторице.
Као и ученици, можда не препознајемо да Спаситељ хода с нама, рекао је. Можда Га не видимо док је са нама, како се труди са нама, ради са нама и плаче са нама.” Животне бриге – било да су искушења или успеси – могу да заклоне Његово присуство.
Свако од нас хода својим путем до Емауса. На том путу суочавамо се са болешћу, слабошћу, финансијским потешкоћама или чак поносом који може доћи са успехом. Ипак, никада не морамо ходати сами, рекао је старешина Гиуфра. „Можемо замолити Спаситеља да буде са нама.”
Док учимо о Христу, поштујемо Његове заповести, молимо се, проучавамо Света писма, следимо живе пророке и позивамо Га да остане са нама, почињемо да препознајемо Његов утицај. Молба ученика – „Остани са нама” – требало би да буде наша, рекао је старешина Гиуфра. А када то буде, и наша срца ће горети у нама.