Истински дух Божића

Пријатељица и ја смо поделили заједнички оброк почетком прошле године. Недуго пре нашег састанка, свако од нас је предузео кораке да следи позив председника Нелсона да научи о „свему што је Господ обећао да ће учинити за заветни Израел”, размислити о овим обећањима, а затим разговарати о „њима са својом породицом и пријатељима”. Наша срца су била дирнута док смо се заједно дивили Господњим обећањима. Она се поверила да све док се лично није постарала да учи, „желела је да урла” када би чула израз „заветни пут” у црквеним разговорима и на часовима. Речи нису имале пуно смисла. Затим, уз напор и пажњу, љутња се топила док су њено разумевање и радост расли.

Наше сопствено проучавање заветног Израела (значење које се може пронаћи „нека Бог превлада”) може нас поучити да се Господња обећања укорењују усред – а не у одсуству – свакодневних брига и проблема. Као и сви, Аврам и Сара (који су постали Авраам и Саара), њихов син Исак и његова жена Ревека, и њихов унук Јаков (који постаје Израел) и његова породица, сви су морали да имају смештај, храну, воду, породицу, народ, мир и идентитет и тада и за будући нараштај. Знамо тај осећај.

Али Господ им даје смело решење: не следите их на уобичајени, људски начин, покушавајући грозничаво да их обезбедите за себе. Уместо тога, Бог каже, повежите се са мном прво, делујте по речима које ћу вам дати, а онда ћу вас повезати са онима око вас, показати вам, побринути се за вас, заштитити вас, дати вам потомство, и именовати вас.

Овакав однос са Богом може се чинити неугодним у почетку, јер је у супротностин са природним инстинктима. Наша утроба каже: добијамо када ставимо оно што добијемо на прво место, зар не? Уместо тога, Господ нас позива да пригрлимо напетост: ослободимо се нашег грозничавог загрљаја сигурности сада како бисмо осигурали извесну будућност. То је оно чему Мојсије поучава Израелце док га Господ користи да поново створи заветни идентитет Израела након више од четири века египатског ропства: „И мучио те је, глађу те морио, али те је опет хранио маном, … да би ти показао да човек не живи о самом хлебу него о свему што излази из уста Господњих.”

Чујемо Исуса на глас шири ову исту истину на почетку своје службе. Где је Израелов 40-годишњи боравак у пустињи обновио своју свест о завету, за време Исусовог дугог поста у пустињи види се довођење у питање Његовог божанског заветног идентитета: „И постивши се дана четрдесет и ноћи четрдесет, напослетку огладне. И приступи к Њему кушач, рече: Ако си Син Божји, реци да камење ово хлебови постану. А Он одговори и рече: Писано је: Не живи човек о самом хлебу, но о свакој речи која излази из уста Божјих.” Речи живљења по завету су толико дубоко у Исусу и Он их прима тако потпуно да оне обликују Његов природни одговор у тренутку када Његов идентитет и заветна посвећеност бивају нападнути.

Недуго након тога, Исус оснажује ово учење: „Не брините се дакле говорећи: Шта ћемо јести, или, шта ћемо пити, или, чим ћемо се оденути? … А зна и Отац ваш небески да вама треба све ово. Него иштите најпре царство Божје, и правду Његову, и ово ће вам се све додати.”

Са овим у виду, боље разумемо један од последњих изазова председника Нелсона: „Сада је време да наше учеништво учинимо нашим највишим приоритетом. … Није ни прерано ни прекасно да постанете побожни ученик Исуса Христа.” Заиста, као што нас је председник Нелсон охрабрио: „Заветни пут је отворен за све. Молимо свакога да хода тим путем са нама. Ниједно друго дело није тако универзално укључујуће.”