Насмејана лица и захвална срца
Величина наших светаца у Африци постаје још очигледнија док се суочавају са животним изазовима и захтевима растуће Цркве.
Пре нешто више од годину дана, био сам разрешен задужења у председништву Седамдесеторице, а промена је била најављена на генералној конференцији. Пошто је моје име прочитано близу имена врховних власти који су постали пензионисана лица, многи су претпоставили да сам и ја завршио своје време служења. Након конференције, добио сам бројне поруке захвалности и добрих жеља за своју наредну фазу у животу. Неки су се чак понудили да купе моју кућу у Норт Солт Лејку. Лепо је знати да ћу недостајати људима, као и да нећемо имати проблема са продајом наше куће када завршим. Али још нисам стигао до тога.
Моје ново задужење одвело је Монику и мене у прелепу Африку, где Црква цвета. Благослов је служити међу верним свецима у Јужноафричкој области и сведочити о Господњој љубави за њих. Надахњујуће је видети генерације породица различитог порекла, укључујући многе успешне и добро образоване чланове Цркве, који посвећују своје време и таленте да служе другима.
Истовремено, с обзиром на демографију региона, многи људи скромног материјалног статуса приступају Цркви и мењају своје животе у корену кроз благослове десетине, верности и образовне могућности које нуди Црква. Програми као што су Succeed in School, EnglishConnect, BYU-Pathway и Perpetual Education Fund благосиљају многе животе, посебно животе генерације у развоју.
Председник Џејмс Е. Фауст је једном рекао: „Речено је да ова црква не мора нужно привући велике људе, али чешће чини обичне људе великима.”
Величина наших светаца у Африци постаје још очигледнија док се суочавају са животним изазовима и захтевима растуће Цркве. Увек им приступају са позитивним ставом. Они отелотворују добро познато учење председника Расела М. Нелсона.
„Радост коју осећамо не зависи много од наших животних околности, већ у великој мери од тога на шта усредсређујемо свој живот.
Када је наш живот усредсређен на Божји план спасења… и Исуса Христа и Његово Јеванђеље, можемо осећати радост без обзира на оно што се догађа – или не догађа – у нашим животима.”
Они проналазе радост упркос изазовима. Научили су да нам наш однос са Спаситељем омогућава да на тешкоће гледамо насмејаним лицима и захвалним срцима.
Дозволите ми да поделим нека од својих искустава са овим верним свецима која илуструју ово начело, почевши од Мозамбика.
Мозамбик
Пре пар месеци, председавао сам на конференцији годину дана старог кочића који је већ имао 10 јединица. Више од 2000 људи је напунило малу капелу и три шатора напољу. Председник кочића има 31 годину, супруга 26 и имају двоје мале деце. Он води овај растући и изазовни кочић без икаквих примедби – само насмејаног лица и захвалног срца.
У интервјуу са патријархом, сазнао сам да му је супруга озбиљно болесна, и да је имао тешкоће да обезбеди средства за њену негу. Након што смо поразговарали о проблему са председником кочића, дали смо јој свештенички благослов. Упитао сам патријарха колико у просеку даје патријаршких благослова.
„Осам до десет”, одговорио је.
Питао сам: „Месечно?”
Одговорио је: „Недељно!” Посаветовао сам га да није мудро давати толико за један викенд.
„Старешина Годој”, рекао је, „они долазе сваке недеље, укључујући нове чланове и многе младе”. Опет, без икаквих притужби – само насмејаног лица и захвалног срца.
Након суботњег вечерњег заседања конференције кочића, на путу до хотела, приметио сам људе на путу како касно ноћу купују храну. Питао сам свог возача зашто то раде по таквом мраку, а не током дана. Он је одговорио да су током дана радили да би имали новца да то ураде касније.
„О, радили су данас да би јели сутра”, казао сам.
Али ме је исправио: „Не, радили су током дана да би јели вечерас”. Надао сам се да су наши чланови можда у бољој ситуацији, али он је потврдио да се многи суочавају са сличним изазовима у том делу земље. Следећег јутра, током нашег недељног заседања и са новом свешћу о њиховим околностима, био сам још више дирнут њиховим насмејаним лицима и захвалним срцима.
Замбија
Док смо ишли на недељни састанак, председник кочића и ја смо видели пар који је ходао путем са бебом и двоје мале деце. Стали смо и понудили им превоз. Били су изненађени и одушевљени. Када сам питао колико далеко треба да пешаче до капеле, отац је одговорио да би то могло потрајати 45 минута до сат времена, у зависности од темпа деце. Са оваквим путовањем тамо и назад, суочавали су се сваке недеље, без икаквих приговора – само насмејаних лица и захвалних срца.
Малави
Једне недеље пре конференције кочића, посетио сам два огранка, користећи просторије државних школа као састајалишта. Шокирао сам се скромним условима у објектима, у којима су недостајали основни услови за боравак. Када сам упознао неколико чланова, био сам спреман да се извиним због неадекватних услова у њиховом састајалишту, али били су срећни што имају оближње место за окупљање, избегавајући уобичајену дугу шетњу. Опет, без икаквих притужби – само насмејана лица и захвална срца.
Зимбабве
Након суботње обуке за вођство, председник кочића ме је одвео на недељну службу која се одржавала у изнајмљеној кући. 240 особа је присуствовало. Бискуп је представио 10 новокрштених чланова те недеље. Заједница је била распоређена у две мале собе, а неки чланови су такође седели испред, посматрајући састанак кроз прозоре и врата. Опет, без икаквих притужби – само насмејана лица и захвална срца.
Лесото
Посетио сам ову предивну малу земљу, такође познату по имену „планинско краљевство”, да надгледам припрему подручја да постане кочић. Након суботњих састанака, присуствовао сам недељним састанцима једног од огранака у изнајмљеној кући. Причесна соба је била препуна, а било је људи који су чекали испред врата како би могли да присуствују састанку. Рекао сам председнику огранка да му треба већа кућа. На моје изненађење, известио ме је да је ово била само половина његовог чланства. Друга половина ће присуствовати другом причесном састанку након другог сата. Опет, без икаквих притужби, само насмејана лица и захвална срца.
Касно сам се вратио у Лесото због трагичне саобраћајне несреће у којој је учествовало неколико наших младих, већ раније поменуте од стране старешине Д. Тода Кристоферсона. Када сам посетио породице и вође, очекивао сам да ћу затећи атмосферу пуну жалости. Међутим, наишао сам на јаке и издржљиве свеце који су се носили са ситуацијом на охрабрујућ и надахнут начин.
Мпо Анициа Нку, 14 година, преживела учесница саобраћајне несреће на овој слици је добро илустровала својим речима: „Верујте у Исуса и увек гледајте у Њега, јер кроз Њега ћете наћи мир, и Он ће вам помоћи у процесу оздрављења”.
Ово су само неки од примера где видимо њихов позитиван став, јер они усредсређују своје животе на Јеванђеље Исуса Христа. Знају где да пронађу наду и веру.
Спаситељева исцељујућа моћ
Зашто Спаситељ може помоћи свима нама у било којим околностима наших живота? Одговор може да се пронађе у Светим писмима:
„И Он ће изаћи трпећи боли и невоље и искушења сваке врсте. …
… И преузеће на себе слабости њихове, да се утроба Његова милошћу испуни, … да би … знао како да помогне своме народу у складу са слабостима њиховим.”
Како је старешина Дејвид А. Беднар поучио, не постоји физичка бол, патња или слабости које доживљавамо а да Спаситељ не зна. „Ви и ја у тренутку слабости можемо завапити: ‘Нико не разуме [кроз шта пролазим]. …’ Вероватно, ни једно људско биће не може да зна. Али Син Божји савршено зна и разуме.” А зашто? Јер је „осетио и понео наша бремена пре него што је ико од нас то учинио.”
Завршићу своје сведочанство Христовим речима које се налазе у Матеју 11:
„Ходите к мени сви који сте уморни и натоварени, и ја ћу вас одморити.
Узмите jарам моj на себе, и научите се од мене; jер сам jа кротак и смеран у срцу, и наћи ћете покој душама својим.
Јер jе jарам моj благ, и бреме jе моjе лако.”
Попут тих светаца у Африци, знам да је то истина. Истинито је тамо и истинито је свугде. О томе сведочим у име Исуса Христа, амен.