Сећање на овцу

Христ је Добри пастир. Свако из Његовог стада Му је драгоцен. Он је осмислио пастирство и поучавао нас речју и делом о квалитетима доброг пастира, укључујући познавање оваца по имену, љубав према њима, проналажење оних које су изгубљене, храњење и, на крају, њихово враћање кући. Од нас Он очекује да чинимо исто као Његови помоћници пастира.

Можемо научити много о послуживању на Господњи начин од древног пророка – и изузетног пастира – Моронија. Живео је у веома тешким временима, без предности мобилних телефона, рачунара и интернета. Али је успевао да води рачуна о овцама. Како је то чинио? Добијамо увид у његов начин у Моронију 6. Ту читамо да су чланови „убројани међу народ цркве Христове. И имена њихова беху забележена, да би их се сећали и неговали добром речју Божјом, да би их одржали на правом путу” … Црква се често „састајаше да посте и моле се и разговарају једни с другима о добробити душа њихових”. (Морони 6:4–5; курзив додат).

За Моронија, суштина је била у људима – именима! Примењивао је начело бројања и вођења рачуна како би сви били запамћени. Свако ко се мучио или одлутао био је уочен, што је омогућавало свецима да разговарају о њиховој добробити на саветима. Попут пастира који је напустио деведесет и девет (на сигурном месту и безбедне, сигуран сам) и кренуо за оном која је била изгубљена, (видети Лука 15:4–7), од нас се тражило да будемо једнако свесни наших стада – да приметимо и запамтимо и одемо и учинимо исто.

Као вођа мисије у Индији, сећам се да сам питао младог председника огранка о неким од његових циљева за наредну годину: „Колико ћете људи припремити да приме Мелхиседеково свештенство?” Његов непосредни одговор је био „Седам!”

Питао сам се одакле је извукао баш тај прецизан број! Пре него што сам могао да одговорим, он је изнео парче папира са бројевима од један до седам написаним са стране. Првих пет редова било је попуњено именима – стварних особа које ће он и његово веће старешина позвати и охрабрити да имају благослов свештенства у својим животима. Наравно, морао сам да питам о празним редовима шест и седам. „О, председниче”, рече он, одмахујући главом саосећајно, „сигурно ћемо крстити најмање две мушке особе почетком године које би могле да добију свештенство до краја године” Oвај изванредни вођа разумео je начело бројања и вођења рачуна.

Христ је организовао воју Цркву на такав начин да би требало да буде тешко заборавити душу, јер је свака Њему драга. Сваки појединац у одељењу, без обзира на старост или пол, има мноштво управитеља – пастира – који имају задатак да се брину о њима, да памте. Младом мушкарцу су, на пример, за његову добробит одређени бискупство, браћа послужитељи, саветници за пунолетне младе особе, учитељи семинара, председништва већа, и још нешто – сви служе као заштитне мреже, чврсто разапете испод младића да га прихвате ако падне. Чак и ако је само једна мрежа правилно постављена, тај млади мушкарац ће бити сигуран, примећен и запамћен. Па ипак, често не налазимо никакву мрежу на месту. Људи рутински одлутају у маглу – и нико то не примећује. Како ми можемо да будемо бољи пастири? Можемо научити боље да бројимо и водимо рачуна.

Црква нас снабдева извештајима и алатима да урадимо управо то – да се сетимо. Тромесечни извештај је одличан пример. Омогућава нам да пребројимо сваког члана и водимо вишеструко рачуна о њему и да приметимо оне који недостају или им је потребна наша помоћ и наша љубав. Листа поступака и интервјуа открива оне којима је потребна наша пажња управо сада, као и извештај о статусу храмске препоруке и друго. Ови алати за бројање и вођење рачуна усредсређују нас на људе. Коме је потребан позив, напредовање у свештенству или помоћ да се породично име однесе у храм? Коме бисмо могли помоћи да се припреми за пуновремену мисију? Ко недостаје овог месеца? Ови алати нам помажу да се сетимо људи.

Познавао сам породицу из Сједињених Америчких држава која је добила задужење у Африци. Прве недеље ушли су у једину црквену јединицу у земљи, где су били дочекани са одушевљењем. До краја јутра, жена је била позвана за председницу Потпорног друштва, а муж за вођу Младих мушкараца! Питао је исцрпљеног председника огранка колико је младих мушкараца било. Овај верни вођа пионир показао је на задњу страну причесне просторије и рекао: „Та двојица тамо.” Човек је био прикладно скептичан, па је однео списак из огранка кући, у коме пише да је на листи заправо било 20 младих мушкараца. Вратио се председнику огранка и затражио две енергичне, младе пунолетне особе које говоре оба језика да служе као његови саветници, а затим је сео са њима и са та два дечака да прегледају имена.

Онда су се ови марљиви млади људи бацили на посао. Током наредних неколико месеци, пронашли су сваког дечака са листе. Име по име, те изгубљене овце су дочекане од стране својих вршњака и храњене духовно и физички! У року од годину дана, сваке недеље, било је присутно у просеку 21 младих мушкараца. Хвала Богу за младе мушкарце који су бројали и водили рачуна.

Мој драги пријатељ, као млади студент дипломац, преселио се са породицом у велики амерички град да настави школовање. Одмах је позван да председава већем старешина. Помало нервозан због свог првог интервјуа са председником кочића, био је одлучан да се припреми. Рекао је председнику кочића да има три циља за предстојећу годину: (1) 90 посто послуживања, (2) значајну лекцију Јеванђеља сваке седмице, и (3) добро планирану активност већа сваког месеца.

Смешећи се мом пријатељу, овај мудри председник кочића је упитао: „Можете ли се сетити мање активног члана већа коме бисте могли помоћи да дође у храм са својом породицом ове године?” То је изненадило мог пријатеља. Пажљиво је размислио и сетио се имена. „Запишите га”, дао је смерницу председник кочића. Онда је овај искусни вођа поставио исто питање још три пута – и интервју је био завршен. Овај младић је изашао са тог интервјуа научивши једну од својих највећих лекција о вођству и служењу. Отишао је на интервју са програмима, лекцијама и активностима. Изашао је са именима! Та четири имена су касније постала главно тежиште његовог послуживања и његовог већа.

Као мисијски вођа, посетио сам један од својих огранака једног недељног јутра. Приметио сам да је председник огранка стално узимао папирну картицу из џепа и писао на њој. Одлучио сам да га питам о њој након завршне молитве. Када се састанак завршио, и пре него што сам могао да упитам о картици, вођа мисионарског рада у огранку појурио је до подијума, где је држао папир. Брзо сам пратио овог вођу пуног ентузијазма на његов недељни координациони састанак у вези са мисионарским радом. Пре него што су почели, извадио је папир из џепа. Био је испуњен именима чланова који су недостајали на причесном састанку. У року од неколико минута, сваки члан савета је изабрао име или два, обавезујући се да ће их посетити истог дана како би се уверио да су у реду и да их обавести да су недостајали другима. Дакле то представља бројање и вођење рачуна.

Сећам се подручја, сатима удаљеног авионом од најближег храма, где је држање важеће препоруке био висок приоритет, упркос чињеници да вероватно никада неће бити коришћена. Прве недеље сваког месеца, вође су користиле своје алате за бројање како би водили рачуна о својим дариваним члановима. Када би открили да је препорука ускоро на истицању, извршни секретар би заказао интервју за обнову. О онима са истеклим препорукама се разматрало, а затим се тражио начин да им се помогне у повратку на заветни пут. Питао сам колико њихових дариваних чланова има важећу препоруку. Одговор је био запањујућих 98,6 одсто. На питање о шесторо чије су препоруке истекле, вође су биле у стању да их наведу по имену и описали су ми напоре који се улажу да се врате!

Пре неколико година, моја породица се вратила у Сједињене Америчке Државе. Били смо узбуђени што смо присуствовали у цркви овде након 26 невероватних година у мањим, изолованијим јединицама. Позван сам за одељењског мисионара. Имали смо сјајног вођу мисионарског рада и радили смо узбудљиве ствари и поучавали дивне људе. Тражио сам да присуствујем састанку савета одељења да посматрам и добијем њихову помоћ у вези са пријатељима са којима смо радили. Био сам изненађен када је све о чему се разговарало била предстојећа активност одељења. Након тога сам се обратио вођи мисионарског рада одељења и сматрао да он није добио прилику да се врати и извести о нашим људима. Његов одговор? „Ух, никад не стигнем да известим.”

Упоредио сам то са састанком савета огранка у Лахореу, у Пакистану, којем сам присуствовао само неколико недеља раније. Ова мала група је седела око малог стола заједно, и све о чему су причали били су људи. Имена. Сваки вођа је извештавао о свом управништву и појединцима и породицама за које су били забринути. Сви су имали прилику да додају своје мисли о најбољим начинима на које би могли благословити оне о којима се расправља. Направљени су планови и дата задужења. Каква бриљантна лекција у бројању и вођењу рачуна по имену од наших браће и сестара пионира.

У Цркви Исуса Христа, били смо упућени од прошлих и садашњих пророка – и према моделу који је поставио наш Спаситељ – како да послужујемо. Узимамо имена, сећамо се и саветујемо о добробити душа. Вође које то раде никада неће остати без тачака дневног реда на својим састанцима савета! Начело бројања и вођења рачуна делује. То је Господњи пут. Ми можемо боље! За Бога, који је створио васиону и влада над свиме, ово дело – Његово дело и слава – је веома лично. А тако би требало да буде и за сваког од нас, као оруђима у Његовим рукама у Његовом невероватном делу спасења и узвишења. Уследиће чуда у животима стварних људи. У име Исуса Христа, амен.