„Сви су потребни у телу Христовом”, Лијахона, јануар 2025.
Жене завета
Сви су потребни у телу Христовом
Можемо помоћи у изградњи светског сестринства које је здравије, отпорније, и повезаније због нашег заветног односа са Богом.
Све желимо да осећамо да имамо место и да припадамо и да смо потребне у обновљеној Цркви Исуса Христа. Можемо помоћи свакој од наших сестара и браће, без обзира на године или околности, да осећају да имају место и да припадају и да су потребни. Сви смо ми деца небеских родитеља и стога духовне сестре и браћа. Те међусобне везе су суштинске.
Када уђемо у заветни однос са Богом, то не само да продубљује и побољшава наш однос са Њим, него и утиче на наш однос са Његовом другом децом – нашом духовном браћом и сестрама. Најбитније у заветима које склапамо са Богом, почев од крштења, јесте наша одговорност да волимо друге и бринемо о њима.
Проблем усамљености
Амерички општи хирург, главни здравствени едукатор за Сједињене Америчке Државе, поделио је ову изјаву о важности односа: „Наша епидемија усамљености и изолације била је потцењена криза јавног здравља која је наштетила личном и друштвеном здрављу. Наши односи су извор исцељења и благостања који је толико очигледан а занемарује се… С обзиром на значајне здравствене последице усамљености и изолације, морамо дати приоритет изградњи друштвене везе на исти начин на који смо дали приоритет другим важним питањима јавног здравља… Заједно можемо изградити [друштво] које је здравије, отпорније, мање усамљено и повезаније.”
Ми заједно можемо помоћи у изградњи светског сестринства свих узраста које је здравије, отпорније, мање усамљено, и повезаније због нашег заветног односа са Богом и наше одговорности према другима као ученице Исуса Христа.
Као што је Спаситељ рекао, „по томе ће сви познати да сте моји ученици ако узимате љубав међу собом” (Јован 13:35).
Међусобне везе
Можемо помоћи да се успори епидемија усамљености стварањем гостољубивих и сигурних простора у нашим црквеним заједницама, а посебно нашим Потпорним друштвима, где сви могу осећати Господњу љубав јер су окружени нашом љубављу.
Наше искуство у цркви има за циљ да обезбеди оне важне везе са Господом и са другима које су толико потребне за наше физичко, емоционално, и духовно благостање. Постоји велика снага у јединству и лепота у различитости; сви су потребни у телу Христовом (видети 1. Коринћанима 12:12–27). Баш као што џиновске секвоје преплићу своје корење и способне су да издрже силе природе јер стоје заједно, и ми морамо да повежемо руке, стојимо заједно и међусобно се јачамо у животним олујама.
Када заиста упознамо оне за које осећамо да су другачији од нас, схватамо да имамо више заједничког него што смо мислили. Свака има толико тога да допринесе, толико лепих и разноврсних животних искустава која могу благословити наше животе. Слушање туђих прича и настојање да их разумемо промениће наша срца, а осуда и страх које смо можда осећале према некима могу бити замењени осећањима захвалности што их имамо у својим животима.
Господ нам може помоћи да видимо друге онако како их Он види, и Он може испунити наша срца љубављу, омогућавајући нам да уздижемо, тешимо друге, смејемо се и плачемо са њима, и подстичемо осећања припадности у онима око себе. Он ће нам помоћи да знамо шта је потребно и како да будемо благослов другима на њиховом путу.
Наравно, постоји само Један који може у потпуности да разуме и савршено саосећа. Као део своје жртве помирења, Он је претрпео „боли и невоље и искушења сваке врсте; … преузе[вши] на себе боли и болести свога народа” (Алма 7:11) тако да можемо бити сигурне да никада нисмо заиста саме.
Свака од нас је позвана да воли децу нашег Небеског Оца и служи им као што би то чинио Спаситељ. Ми смо Његове сараднице у благосиљању других, тако да и они и ми можемо потпуније осетити љубав нашег Спаситеља. Хајде да повежемо руке и радосно пратимо једна другу кући. Сведочим да је ово свето дело на које смо све позване.