Изгубљене наочаре

Био је први дан школе. Андрес је био тако узбуђен! Био је у првом разреду. Био је велико дете!

Али када је стигао у школу, изгледала је превелика и застрашујућа, чак и за велико дете. Чврсто је држао мамину руку.

„Све ће бити у реду.” Мама се насмешила. „Поздрави своју учитељицу. Буди љубазан према својим другарима. И не заборави да водиш рачуна о својим наочарима.”

Пре недељу дана, Андрес је добио свој први пар наочара. Родитељи су га увек подсећали да води рачуна о њима.

Мама је махнула у знак поздрава. „Желим ти леп дан!”

Али Андрес није имао сјајан дан. Нешто страшно се догодило!

Отрчао је до маме после школе. „Изгубио сам наочаре!” узвикнуо је. „Свуда сам тражио, али не могу да их нађем!”

„О, не!” Мама је изгледала забринуто. „Хајде да замолимо Небеског Оца за помоћ.”

„Мислиш ли да ће успети?” упитао је.

„Хајде да пробамо и видимо. „Небески Отац увек чује наше молитве”, рекла је мама.

Андрес и мама су изговорили молитву. Замолили су Небеског Оца да помогне Андресу да пронађе своје наочаре.

Следећег дана у школи, Андрес је и даље био тужан. Онда му је пришао дечак.

„Мислим да су твоје.” Дечак је пружио наочаре. „Нашао сам их поред фудбалског терена.”

Андрес је узео наочаре. Биле су његове! Није могао да верује!

После школе, отрчао је до маме и дао јој велики загрљај.

„Нашао си своје наочаре!” рекла је. „Мора да си јако срећан што их имаш.”

„Јесам” Рекао је Андрес. „Али сам још срећнији због онога што сам научио.”

„А шта је то?”

Андрес се широко осмехнуо. „Молитва заиста делује!”

Илустрације: Сузана Теодоро