Матеј 27; Марко 23; Јован 19
Исус даје свој живот за нас
Жртва да нас спасе од греха и смрти
Након што је Пилат одлучио да Исус треба да буде разапет, рекао је својим војницима да одведу Исуса. Бичевали су Га, пљували на Њега, стављали круну од трња на главу, и исмевали Га.
Марко 15:15–20
Војници су натерали Исуса да носи тежак дрвени крст. Одвели су га на место недалеко од Јерусалима, које се зове Голгота.
Јован 19:17
Војници су приковали Исусове руке и ноге на крст. Исус је замолио Свог Небеског Оца да опрости војницима, јер нису знали да разапињу Сина Божјег.
Лука 23:33–34; видети такође Превод Џозефа Смита у фусноти 34в
Два злочинца су разапети са Исусом тога дана. Један од њих Му је рекао: „Ако си ти Христос помози себи и нама”.
Лука 23:39
Други злочинац је рекао да они заслужују своју казну, али Исус није учинио ништа лоше. Замолио је Исуса да га се сети у свом царству. Исус му је рекао да ће ускоро бити заједно у духовном свету.
Лукa 23:40–43
Многе жене које су следиле Исуса Христа су дошле до крста да буду са Њим. Једна од жена је била Исусова мајка, Марија. Исус ју је видео и рекао Јовану, једном од својих апостола, да се брине о њој.
Јован 19:25–27; видети такође Лука 8:1–3; Maрко 15:40–41
Три сата је тама прекривала земљу. Исус се осећао веома усамљено. Осећао се као да га је Његов Отац на Небу напустио.
Матеј 27:45–46
Коначно, Исус је знао да је завршио своју патњу. Рекао је: „Оче, свршено је, нека буде воља твоја”. Затим је Исус погнуо главу и предао свој живот. Да би видели да ли је заиста мртав, један војник га је пробо копљем у бок.
Видети Превод Џозефа Смита, Maтеј 27:54 (у Maтеју 27:50, фуснота a); Јован 19:28:30, 34
Када је Исус умро, земља се затресла. Стене су се распале на комаде. Вео храма, завеса која је покривала најсветије место у храму, поцепао се на пола.
Maтеј 27:51
Римски војници су били уплашени. „Заиста овај беше Син Божји”, рекли су.
Maтеј 27:54
Исусови ученици су умотали Његово тело у тканину и ставили Га у гробницу у врту. Касније су докотрљали велики камен испред врата гробнице.
Матеј 27:57–61; Јован 19:38–41