Новац на пијаци
Овог пута ћу урадити тачно оно што је мама тражила, помислио је Анан.
Истинита прича из Гане.
Анан се смешио док је ходао улицом. Мирис пржене рибе и жамор људи испуњавали су пијацу. Био је на путу ка ујаковој кући. Мама је дала Анану нешто новца да га да ујаку.
Погледао је око себе по свим тезгама за продају производа, хране и других ставки. Онда му је нешто запало за око.
Била је ту тезга са храном на којој субила два његова омиљена слаткиша: карамеле и кексићи. Погледао је новац који му је мама дала. Сто цедиса је пуно, помислио је. Његове омиљене посластице биле су само 10 цедиса. Ујак вероватно не би ни приметио да неки недостаје.
Анан је купио слаткише. Убацио је карамелу у уста и наставио да хода до ујакове куће.
Ујак је стајао испред куће док се Анан успињао.
„Па то је мали Анан! Дођи овамо”, рекао је ујак. „Шта могу да учиним за тебе?”
„Донео сам ти нешто новца од маме.” Анан му је пружио новац, а затим вратио руке у џепове. Да ли ће ујак приметити да нешто новца недостаје? Гледао је како га ујак броји.
„Хвала ти што си то донео”, рекао је ујак.
Анану је било драго што ујак није приметио новац који недостаје. Рекао је довиђења и кренуо на дуги пут до куће. На путу је појео остатак карамеле и кекса.
„Како је било у шетњи до ујака?” упитала је мама када је Анан стигао кући.
Слегнуо је раменима. „Било је добро.”
„Хвала ти што си му однео тај новац уместо мене”, рекла је мама.
Анан је зурио у под. Почео је да осећа кривицу. Шта ако су његови родитељи сазнали да је потрошио нешто новца? Није желео да изгуби њихово поверење.
Следећег јутра мама је замолила Анана да купи неке ствари у оближњој продавници. „Дођи право кући након што завршиш у продавници; важи?”
„Важи.” Анан је прошетао пијацом, али није стао да купи ништа. Скупио је обрве и помислио: Овог пута ћу урадити тачно оно што је мама тражила.
Чим је завршио, отишао је кући. Дао је мами сав преостали новац.
Те недеље Анан је отишао на час Школице. „Добро јутро!” рекла је његова учитељица. „Данас ћемо говорити о послушности. Важно је да слушамо своје родитеље и доносимо добре одлуке.”
Анан је размишљао о новцу који је потрошио на карамеле и кексе. Осетио је нелагодност у стомаку. Знао је да је донео погрешну одлуку.
После цркве, Анан је желео да разговара са својим родитељима. Срце му је лупало.
„Мама, тата? Знате за новац који сте ми дали да однесем ујаку?” упитао је Анан. „Па, купио сам неке слаткише са делом новца.” Зурио је у под. „Жао ми је.”
„Хвала што си искрен”, рекао је тата. Поносан сам на тебе.”
Анан се насмешио. Био је тако срећан што је рекао истину. И осећао се добро након што је рекао родитељима. Већ је доносио бољу одлуку.
Илустрација: Александар Золотић