Хелмут Хибенер

Хелмут Гинтер Хибенер (1925–1942), члан Цркве у Хамбургу, у Немачкој, био је најмлађа особа немачког отпора нацизму погубљена по налогу Специјалног народног суда (Volksgerichtshof) у Берлину. Од почетка 1941. године, Хибенер је штампао серију анти-нацистичких летака који су укључивали његове политичке коментаре и транскрипције савезничких радио емисија. Уз помоћ других тинејџера, дистрибуирао је летке широм Хамбурга. У фебруару 1942. године, суд је прогласио Хибенера кривим за „заверу у циљу велеиздаје и издајничке подршке непријатељу” и наредио његово погубљење; суд је такође осудио његовe пријатељe, Рудолфа Вобеа и Карл-Хајнца Шнибеа и сарадника Герхарда Дивера, зог „слушања стране радио станице и ширење страних радио вести”. Хибенер је погубљен са 17. година, осам месеци касније. Вобе, Шнибе и Дивер су осуђени на тешки рад у немачким логорима.

Хибенер је рођен у Хамбургу 1925. године. Његова самохрана мајка, Ема Гудат Кункел, радила је за издржавање Хелмута и његова два старија полубрата, Ханса и Герхарда. Због тога су Хелмут и његова браћа већи део детињства провели са баком Вилхемине Судров, која је живела у близини. Године 1939. Ема се удала за Хуга Хибенера, грађевинског радника и члана нацистичке странке, који је касније усвојио Хелмута.

Као и њихове комшије, многи немачки свеци последњих дана у почетку су са надом гледали на обећања Нацистичке партије о обновљеној економској стабилности и већем националном поносу. Неки чланови Цркве прикључили су се странци, док су се други активно противили режиму. Други су пак остали неутрални. Хелмут Хибенер је из прве руке био сведок овог спектра партијског учешћа. Његов председник огранка, Артур Зандер, био је члан нацистичке партије који је присиљавао чланове огранка да слушају радио емисије странке, претио да ће пријавити чланове за антивладине активности, а 1938. године поставио је знак на вратима састајалишта са обавештењем да Јевреји нису добродошли. Шачица чланова носила је своје нацистичке војне и цивилне униформе на црквеним састанцима. Са друге стране, Ото Берндт, председник подручја Хамбург, проповедао је са говорнице против владине политике. Иако се опирао идеји радио емисија, он је приватно подстицао отпор чланова, и често служио јеврејским обраћеницима. Иако је Хибенер у почетку учествовао у локалном Jungvolk покрету (нацистички организована група за децу) и Хитлеровој омладини, одбацио је идеологију странке.

У пролеће 1941. године, Хибенер је открио краткоталасни радио, који је припадао његовом брату Герхарду, и користио га за слушање ноћних вести из British Broadcasting Corporation (BBC) – што је био злочин по нацистичком закону. Повремено су му се придруживала два пријатеља из цркве, Карл-Хајнц Шнибе и Рудолф (Руди) Вобе. Хибенер је убрзо почео да прави антинацистичке летке који су преносили информације из емисија заједно са његовим коментарима. Користећи карбонски папир и пар писаћих машина позајмљених из огранка, Хибенер је правио примерке ових летака, које су он, Шнибе и Вобе качили на огласне табле Нацистичке партије, растурали по прометним улицама и убацивали у поштанске сандучиће. Хибенер је безуспешно покушао да регрутује друге познанике тинејџере да помогну. Током 8 месеци, Хибенер је произвео серију летака који су доводили у питање партијску реторику и оспоравали званичне ратне извештаје. Такође, директно je циљао и на страначке званичнике. Фирер „ће послати на хиљаде вас у ватру како би завршио злочин који је започео”, написао је Хибенер у једном летку. „На хиљаде ваших жена и деце ће постати удовице и сирочад. И то ни за шта!"

У фебруару 1942. године, агенти Гестапоа ухапсили су Хибенера, Вобеа, Шнибеа и Дивера под оптужбама за разне злочине по нацистичком закону, укључујући „заверу у циљу велеиздаје”. 11. августа, током суђења које је трајало нешто више од девет сати, овој четворици је суђено пред трочланим Специјалним народним судом у Берлину. Сва четворица су проглашена кривима. Хибенер је осуђен на смрт, док су Вобе, Шнибе и Дивер осуђени на 4 до 10 година у радним логорима. Хибенер је погубљен гиљотином 27. октобра 1942. године.

Убрзо након хапшења Хибенера, председник огранка, Артур Зандер, је на Хелмутовом чланском запису написао „искључен”. Међутим, председник подручја Ото Берндт одбио је да то потпише. Антон Хук, члан председништва Европске мисије, дао је други потпис. Неколико црквених вођа касније је рекло да им је намера била да се Црква дистанцира од Хибенера како би заштитили свеце последњих дана од гнева нацистичких званичника. Након завршетка Другог светског рата, Прво председништво је поништило одлуку о екскомуникацији Хибенера и, 1948. године, Хибенер је примио храмске обреде преко заступника.

У деценијама након Другог светског рата, Хелмут Хибенер је упамћен по свом отпору нацистичком режиму. Меморијални експонати постављени су у стручној школи у Хамбургу, у German Resistance Memorial у Берлину и у затвору Plötzensee, где је Хибенер погубљен. Поред тога, омладински центар, школа и две улице у Хамбургу носе његово име. Од 1940-их, политичке, друштвене и верске групе одржавале су разне прославе 8. јануара (његов рођендан) и 27. октобра (датум погубљења) у знак сећања на његову храброст. Дана 8. јануара 2020. године, школа у малолетничком притвору у близини затвора Plötzensee названа је у Хибенерову част. На крају, можда Хибенерове сопствене мисли заробљене у писму које је послао током својих последњих тренутака служе као најбољи подсетник на његову снагу уверења и трајне наде: „Веома сам захвалан свом Небеском Оцу што се овај мучни живот ближи крају вечерас. Ионако нисам могао више да издржим! Мој Отац на небесима зна да нисам учинио ништа лоше. … Знам да Бог живи, и Он ће бити прави судија по овом питању. До нашег срећног поновног окупљања у том бољем свету!"

Повезане теме: Germany, World War II