Хелмут Хибенер

Хелмут Гинтер Хибенер (1925–1942), члан Цркве у Хамбургу, у Немачкој, био је најмлађа особа немачког отпора нацизму погубљена по налогу Специјалног народног суда (Volksgerichtshof) у Берлину. Од почетка 1941. године, Хибенер је одштампао серију анти-нацистичких летака који су укључивали његове политичке коментаре и транскрипције савезничких радио емисија. Уз помоћ других тинејџера, дистрибуирао је летке широм Хамбурга. У фебруару 1942. године, суд је прогласио Хибенера кривим за „заверу у циљу велеиздаје и издајничке подршке непријатељу” и наредио његово погубљење; суд је такође осудио његова три пријатеља Рудолфа Вобеа, Карл-Хајнца Шнибеа и Герхарда Дивера зог „слушања стране радио станице и ширење страних радио вести”. Хибенер је погубљен са 17. година, осам месеци касније. Вобе, Шнибе и Дивер су осуђени на тешки рад и остали су у логорима до краја Другог светског рата.

Хибенер је рођен у Хамбургу 1925. године. Његова самохрана мајка, Ема Гудат Кункел, радила је за издржавање Хелмута и његова два старија полубрата, Ханса и Герхарда. Због тога су Хелмут и његова браћа већи део детињства провели су са баком Вилхемине Судров, која је живела у близини. Године 1939. Ема се удала за Хуга Хибенера, грађевинског радника и члана нацистичке странке, који је касније усвојио Хелмута. Емин нови муж није волео Цркву, и, вероватно да би га умирила, њена активност је постала повремена након ступања у брак. Међутим, Хелмут и његова браћа наставили су да иду у цркву са својом баком.

Као и њихове комшије, многи немачки свеци последњих дана у почетку су са надом гледали на обећања Нацистичке партије о обновљеној економској стабилности и већем националном поносу. Неки чланови Цркве прикључили су се странци, док су се други активно противили режиму. Остали су остали неутрални. Хелмут Хибенер је из прве руке био сведок овог спектра партијског учешћа. Његов председник огранка, Артур Зандер, био је члан нацистичке партије који је присиљавао чланове огранка да слушају радио емисије странке, претио да ће пријавити чланове за антивладине активности, а 1938. године поставио је знак на вратима састајалишта са обавештењем да Јевреји нису добродошли. Шачица чланова носила је своје нацистичке војне и цивилне униформе на црквеним састанцима. С друге стране, Ото Берндт, председник подручја Хамбург, проповедао је са говорнице против владине политике, приватно подстицао отпор чланова, и често ходао са јеврејским обраћеницима. Иако је Хибенер у почетку учествовао у локалном Jungvolk покрету (нацистички организована група за децу која су премлада да би се придружила Хитлеровој омладини), одбацио је идеологију странке.

У пролеће 1941. године, Хибенер је открио краткоталасни радио који је припадао његовом брату Герхарду и користио га за слушање ноћних вести из British Broadcasting Corporation (BBC) – што је био злочин по нацистичком закону. Повремено су му се придруживала два пријатеља из цркве, Карл-Хајнц Шнибе и Рудолф (Руди) Вобе. Хибенер је убрзо почео да прави антинацистичке летке који су преносили информације из емисија заједно са његовим коментарима. Користећи карбонски папир и пар писаћих машина позајмљених из огранка, Хибенер је направио примерке ових летака, које су он, Шнибе и Вобе качили на огласне табле Нацистичке партије, растурали по прометним улицама и убацивали у поштанске сандучиће. Хибенер је убрзо регрутовао неколико других младих познаника да помогну. Герхард Дивер, који је радио у Хамбуршкој социјалној управи (Sozialbehörde), где су он и Хибенер били шегрти, помагао је у дистрибуцији. Кроз непознату везу, Хибенер је такође обезбедио штампач у Килу за копирање летака у већем броју. Током 10 месеци, Хибенер је произвео серију летака који су доводили у питање партијску реторику и оспоравали званичне ратне извештаје. Такође, директно je циљао на страначке званичнике. Фирер „ће послати на хиљаде вас у ватру како би завршио злочин који је започео”, написао је Хибенер у једном летку. „На хиљаде ваших жена и деце ће постати удовице и сирочад. И то ни за шта!”

У фебруару 1942. године, агенти Гестапоа ухапсили су Хибенера, Вобеа, Шнибеа и Дивера под оптужбама за разне злочине по нацистичком закону, укључујући „заверу у циљу велеиздаје”. 11. августа, током суђења које је трајало нешто више од девет сати, четворици је суђено пред трочланим Специјалним народним судом у Берлину. Сва четворица су проглашена кривима. Хибенер је осуђен на смрт, док су Вобе, Шнибе и Дивер осуђени на 4 до 10 година у радним логорима. Хибенер је погубљен гиљотином 27. октобра 1942. године.

Убрзо након хапшења Хибенера, председник огранка, Артур Зандер, је на Хелмутовом чланском запису написао „искључен”. Међутим, председник подручја Ото Берндт одбио је да то потпише. Антон Хук, члан председништва Европске мисије, дао је други потпис. Неколико црквених вођа касније је рекло да им је намера била да се Црква дистанцира од Хибенера како би заштитили свеце последњих дана од гнева нацистичких званичника. Након завршетка Другог светског рата, Хибенер је постхумно враћен у Цркву, а 1948. су за њега извршени заступнички храмски обреди.

У деценијама након Другог светског рата, Хелмут Хибенер је упамћен по свом отпору нацистичком режиму. Меморијални експонати постављени су у стручној школи у Хамбургу, у German Resistance Memorial у Берлину и у затвору Plötzensee, где је Хибенер погубљен. Поред тога, омладински центар, школа и две улице у Хамбургу носе његово име. Од 1940-их, политичке, друштвене и верске групе одржавале су разне прославе 8. јануара (његов рођендан) и 27. октобра (датум погубљења) у знак сећања на његову храброст. Дана 8. јануара 2020. године, школа у малолетничком притвору у близини затвора Plötzensee названа је у Хибенерову част.

Повезане теме: Germany, World War II