Хајде за мном
Скривена блага
Удубите се у Света писма. Заиста вреди.
Господ нас с љубављу подсећа на заповести које смо занемарили.
У Учењу и заветима 95, Господ је био мало разочаран у свеце. Раније им је заповедио да изграде храм (видети Учење и завети 88:119) – али пет месеци касније нису учинили ништа по том питању.
То се данас чини незамисливим. Изградња храмова је на првом месту за нас! Али Господ није открио много о храмовима 1833. године. Свеци нису у потпуности схватили колико ће бити важни.
Али шта је Господ учинио? Он је потанко објаснио зашто је желео да изграде храм (видети Учење и завети 95:8–17). Он је до у танчина разрадио оно што је раније рекао, дајући нове увиде и истичући његову важност.
Грех доноси казну, али Господ и даље обећава благослове.
Године 1834, Свеци су се питали зашто је Господ дозволио њиховим непријатељима да их малтретирају и протерују из њихове сопствене земље. Преко пророка Џозефа Смита, Господ је дао два одговора:
Прво, Господ је рекао да понекад допушта опакима да чине лоше „да би испунили меру безакоња свога” (Учење и завети 103:3). Алма је то овако описао: „Допушта им да… чине [лоше ствари] … да би судови које ће Он у гневу свом извршити, могли бити праведни” (Алма 14:11).
Други разлог који је Господ дао свецима у вези са њиховим проблемима је вероватно мало теже чути: „Како би они који себе називају именом мојим били укорени на кратко … јер сви они уопште не слушаху прописе и заповести које сам им дао” (Учење и завети 103:4).
То не значи да је Бог одобрио опаке и незаконите радње њихових непријатеља Он није „надахнуо” руљу да нападне свеце; Пустио их је да користе своју слободу избора и није интервенисао да их заустави.
Али Господ је и на даље обећао да ако свеци буду послушни, „никада неће престати да их надвладавају” (Учење и завети 103:7).
Зашто је свештенство добило назив по Мелхиседеку?
Можда сте се питали зашто је више свештенство добило назив по Мелхиседеку. Господ је то објаснио преко пророка Џозефа Смита:
„Пре његовог [Мелхиседековог] времена звало се Свето свештенство, по реду Сина Божјег. Али из уважавања или дубоког поштовања према имену Врховног Бића, да би се избегло пречесто понављање имена Његовог, они, црква древних дана, назваше то свештенство по Мелхиседеку” (Учење и завети 107:3–4).
Размислите о томе колико често помињемо „Мелхиседеково свештенство” на црквеним састанцима и у неформалним дискусијама. Сада замислите када бисмо, уместо „Мелхиседек” ми говорили „Син Божји” сваки пут. То би се чинило као недостатак поштовања. Господ је желео да то спречи.