Посета краљу деди

Гифт се наслонила на ивицу чамца и са чуђењем посматрала како вода запљускује његове бокове. Пружила се према таласима, капљице воде су јој нежно голицале руке. Ово је било њено омиљено путовање. Она и њена породица били су на путу ка дедином селу, и сваким тренутком приближавала се дивљијем и слободнијем свету од града који је остављала иза себе.

У граду, Гифт се уклапала. Била је једна од милиона. Понекад је то било лепо – да буде оно што јесте, а да нико не брине превише о томе шта је изабрала да обуче или уради. Али у селу њеног деде било је другачије. Тамо је Гифт била јединствена. Била је принцеза – унука мудрог краља.

Након два сата, брод је пристао. Најдужи део путовања је још увек био пред њима: шест сати аутобусом. Знала је да ће бити уморна, али ускоро ће поново бити са својим дедом. Вредело је.

Била је то неравна вожња. Гифт је покушавала да прекрати време гледајући положај облака које је видела кроз прозор и посматрајући како дивна земља брише сећање на прошлост. Сунце је почело да залази када се аутобус зауставио. Коначно! Деда! Гифт је искочила из аутобуса и отрчала до сеоске куће.

Тражила је унутра деду. Претражила је унутрашње двориште, где је њена мајка држала козе као дете. Претражила је спаваће собе, где би ноћу морала да затвори прозоре како би спречила улазак комараца. Претражила је двориште иза куће, где је носила краљевску одећу – светле мараме и папирну круну – како би присуствовала сеоском савету.

Тамо је Гифт видела деду како мирно седи на клупи, са погледом на породичну башту. Гифт се насмешила.

„Деда!” позвала је.

Деда је устао и раширио руке. „Драга моја девојчице”, шапнуо је док ју је обухватио у топли загрљај. „Седи и одмори се са мном.”

„Недостајао си ми”, рекла је Гифт.

„Ти си мени недостајала више. Драго ми је што си овде.” Деда је застао на тренутак, а затим упитао: „Знаш ли колико је ова башта посебна?”

Гифт је одмахнула главом.

Деда је показао на дрво испред њих. „Ово је породично стабло”, рекао је. Гифт је приметила да изгледа старо и снажно.

„Плочице на тлу око дрвета имају имена наших предака. Морамо увек да се сетимо наше породице.”

Гифт није препознала многа имена на плочицама. Како је могла да се сети некога кога није познавала? „Причај ми о њима, деда”, рекла је Гифт.

Деда је прочитао имена једно по једно и причао Гифт приче о њеним прецима. Када је говорио, Гифт је схватила да су на неки начин то биле и приче о њој. Имала је много тога заједничког са овим члановима породице које никада није упознала.

У том тренутку, Гифт је схватила нешто важно. Нису само таласи и земља учинили да се овде осећа слободно. То је била веза са њеном породицом коју је осећала у овом селу са дедом.

Деда је причао приче све док звезде нису заплесале на небу.

На крају, деда је уздахнуо. „Боље да уђемо унутра.”

„Само још један тренутак”, рекла је Гифт.

Гифт је отишла до дрвета и нежно додирнула његову кору. Затим је погледала плочице на земљи, присећајући се приче о сваком претку. Једног дана, она ће посетити храм и извршити свете обреде за њих. Због њих је она сада овде. Учиниће свој део да врати дар који су јој дали.

Деда је испружио руку према њеној, а Гифт ју је узела. Са последњим освртом на породично стабло, Гифт је кренула унутра, где су остали из њене породице чекали да је поздраве.

Отвори ПДФ

Илустрација: Одри Деј