Мајина сунчана Света писма

Маја је седела на степеницама своје куће и одмарала са брадом између шака. Сунце је сијало светлим, топлим зрацима светлости кроз високо дрвеће. Ваздух је мирисао на свеже борове иглице.

Мама је изашла и села поред Маје. „O чему размишљаш?”

„Треба да поделим свој омиљени стих у Школици”, рекла је Маја. „Али ја немам омиљени. И не знам који да изаберем.”

Мама је климнула главом. „Тешко је одабрати омиљени стих из Светих писама.” Погледала је у дрвеће, а онда устала. „Имам идеју.”

Мама се вратила унутра. Када се вратила, држала је Света писма. „Почнимо са причом. Која је твоја омиљена прича из Светих писама?”

Маја је размишљала о томе. „Допада ми се када је Исус посетио Нефијце.”

Мама је прелиставала странице из Мормонове књиге. „Та прича почиње у 3. Нефију.” Показала је на страницу. „Хајде да наизменично читамо и бирамо стихове који нам се свиђају.”

Маја је климнула главом и слушала док је мама читала. Читала је о Исусу Христу који позива своје ученике. Читала је о миротворцима и молитви.

Затим је дошао ред на Мају. Када је завршила један од стихова, застала је. Осећала се као да сунце сија довољно јако да испуни њено срце.

Погледала је маму. „Допада ми се овај.”

„И мени.” Шта ти се допада у њему?” Питала је мама.

Маја је слегла раменима док јој је осмех озарио лице. „О Исусу је. И само ме чини срећном.”

Мама јој је узвратила осмехом. „То је диван начин да сазнаш да си пронашла омиљени стих. Желиш ли да га поделиш у Школици?”

Маја је узбуђено климнула главом. „Хоћеш ли ми помоћи да га научим?”

„Наравно!” Рекла је мама.

Мама и Маја су вежбале једну по једну реч. Док су радиле, птице су цвркутале по дрвећу, као да су и оне училе.

Целе недеље, Маја је вежбала свој нови омиљени стих. У недељу ујутру, била је мало нервозна. Вежбала је да говори свој стих из Светих писама током дуге вожње до цркве.

Било је само неколико деце у Мајиној Школици. Али док је улазила у учионицу, Маја се осећала као да јој лептири лете у стомаку.

Када је био њен ред да подели, Маја је устала и дубоко удахнула. „Гле, ја сам закон, и светло”, рекла је. „Гледајте у мене и истрајте до краја и живећете, јер оном који истраје до краја даћу вечни живот.”

Када је Маја завршила, села је и насмешила се. Успела је! Нервозни лептирчићи су нестали, а топао, сунчани осећај се вратио. Знала је да ће њен омиљени стих донети тај осећај кад год јој затреба.

Илустрације: Клои Доминик