Хајде за мном.
Мисли које треба имати на уму: Табернакул и жртва


„Мисли које треба имати на уму: Табернакул и жртва”, Хајде за мном – за проучавање код куће и у цркви: Стари завет 2026. (2026)

„Табернакул и жртва”, Хајде за мном: Стари завет 2026.

иконица мисли

Мисли које треба имати на уму

Табернакул и жртва

Када читамо Стари завет, понекад налазимо дугачке одломке о стварима које су очигледно биле важне за Господа, али које се можда данас не чине битнима за нас. Друга књига Мојсијева 25–30; 35–40; Трећа књига Мојсијева 1–9; 16–17 су примери. Ова поглавља детаљно описују израелски табернакул у пустињи и жртвовање животиња које се тамо обављало. Табернакул је био преносиви храм, Господње пребивалиште међу Његовим народом.

Наши савремени храмови имају сличности са израелским табернакулом, али се њихов опис сигурно не подудара са оним у Другој књизи Мојсијевој. И ми не убијамо животиње у нашим храмовима – Спаситељево помирење је укинуло жртвовање животиња пре више од 2000 година. Ипак, упркос овим разликама, данас постоји велика вредност у читању о облицима обожавања древног Израела, посебно ако их видимо као Божји народ у Мормоновој књизи – као начин „да ојачају своју веру у Христа” (Алма 25:16). Када разумемо симболику табернакула и жртвовања животиња, можемо стећи духовна запажања која ће такође ојачати нашу веру у Христа.

Израелци доносе јагње у табернакул

Sacrifice of a Lamb [Жртвовање јагњета], аутор: Роберт Т. Барет

Табернакул јача веру у Исуса Христа

Када је Бог заповедио Мојсију да изгради табернакул у табору Израелаца, рекао је његову сврху: „да међу њима наставам” (Друга књига Мојсијева 25:8). Унутар табернакула, Божје присуство представљао је заветни ковчег – дрвени сандук, прекривен златом, који је садржао писани запис о Божјем завету са Његовим народом. Ковчег се чувао у најсветијој, унутрашњој соби, велом одвојен од остатка табернакула. Овај вео може симболизовати наше одвајање од Божјег присуства због Пада, као и наш пут назад Њему – преко Спаситеља.

Осим Мојсија, знамо само једну особу која је могла ући у то „најсветије место” (Друга књига Мојсијева 26:34) – високи свештеник. Попут осталих свештеника, он је прво требало да буде опран и помазан и обучен у свету одећу, симболичну за његову службу. Једном годишње, на дан зван дан Помирења, високи свештеник је приносио жртве у име народа пре него што би сам ушао у табернакул. Код вела би запалио тамјан. Мирисни дим који се уздизао на небо представљао је молитве људи које су се уздизале ка Богу. Затим би високи свештеник, носећи крв животињске жртве, пролазио кроз вео и приближавао се престолу Божјем, кога је симболизовао заветни ковчег.

Знајући шта знате о Исусу Христу и Његовој улози у плану Небеског Оца, можете ли видети како нас табернакул упућује на Спаситеља? Баш као што су табернакул, и ковчег у њему, представљали Божје присуство међу Његовим народом, Исус Христ је био Божје присуство међу Његовим народом. Попут високог свештеника, Исус Христ је Посредник између нас и Бога Оца. Прошао је кроз вео да би се заложио за нас крвљу сопствене жртве.

Неки аспекти израелског табернакула могу вам звучати познато, посебно ако сте били у храму да бисте примили сопствене обреде. Храм је дом Господњи – Његово пребивалиште међу Његовим народом. Попут најсветијег места у табернакулу, небеска соба храма представља Божје присуство. Да бисмо ушли, прво морамо бити опрани и помазани. Носимо свету одећу. Склапамо завете. Молимо се пред олтаром са којег се молитве уздижу ка Богу. И коначно пролазимо кроз вео у Божје присуство.

Можда је најважнија сличност између савремених храмова и древног табернакула то што оба, ако се правилно разумеју, јачају нашу веру у Исуса Христа и испуњавају нас захвалношћу за Његову жртву помирења. Бог жели да сва Његова деца дођу у Његово присуство; Он жели „царство свештени[ка]” и свештеница (Друга књига Мојсијева 19:6). Али наши греси нас спречавају да добијемо тај благослов, јер „ништа нечисто не може код Бога боравити” (1. Нефи 10:21). Тако је Бог Отац послао Исуса Христа, нашег „првосвештеника добрих ствари које долазе” (Јеврејима 9:11). Он раздваја вео за нас и оснажује сав Божји народ да „приступимо дакле слободно к престолу благодати, да примимо милост” (Јеврејима 4:16).

Данас је сврха храмова више од постизања личног узвишења. Након што примимо личне обреде и склопимо завете са Богом, можемо заступати своје претке, примајући обреде у њихово име. У одређеном смислу, можемо постати нешто попут древног високог свештеника – и Великог високог вештеника – отварајући другима пут ка Божјем присуству.

Жртва јача веру у Исуса Христа

Начела очишћења и измирења моћно се поучавају у древном практиковању жртвовања животиња, које је постојало много пре Мојсијевог закона. Адам и Ева су понудили жртву. Они су разумели њено симболичко упућивање на Спаситељеву жртву. И они су томе поучавали своју децу.

Симболика жртвовања животиња можда је изгледала посебно дирљиво на Дан очишћења древног Израела („Yom Kippur” на јеврејском). Потреба за овим годишњим обредом изражена је у Трећој књизи Мојсијевој 16:30: „У тај дан бива очишћење за вас, да се очистите; бићете очишћени од свих греха својих пред Господом”. То је омогућило да Божје присуство остане међу људима. Ово очишћење се постизало путем разних обреда. У једном од њих, јарац би био заклан као принос за грехе људи, а високи свештеник носио би јарчеву крв на најсветије место. Касније би високи свештеник положио руке на живог јарца и признао грехе деце Израелове – симболично преносећи те грехе на јарца. Јарац је тада протеран из израелског табора.

У тим ритуалима јарци су симболизовали Исуса Христа, који заузима место грешног народа. Грех није смео бити дозвољен у Божјем присуству. Али уместо да уништи или протера грешнике, Бог је предвидео други начин – уместо тога би јарац био заклан или протеран. „И јарац ће однети на себи сва безакоња њихова” (Трећа књига Мојсијева 16:22).

Ови ритуали су указивали на начин који је Бог обезбедио да нас врати у своје присуство – на Исуса Христа и Његово помирење. Спаситељ „болести наше носи и немоћи наше узе на се”, и „безакоње свих нас” (Књига пророка Исаије 53:4, 6). Заузео се за нас, дао свој живот да би платио казну за грех, а затим победио смрт својим Васкрсењем. Жртва Исуса Христа била је „велика и последња жртва. Да, не жртва човечја, нити животињска” него „бесконачна и вечна жртва” (Aлма 34:10). Он је био испуњење свега онога на шта су древне жртве указивале.

Исус носи крст

Из тог разлога, након што је Његова жртва извршена, рекао је: „Нећете више приносити проливање крви. Да, жртве ваше… биће укинуте… А принећете ми за жртву срце скрушено и дух раскајан” (3. Нефи 9:19–20).

Дакле, када у Старом завету пронађете одломке о жртвама и табернакулу (или касније храму) – а наћи ћете их много – сетите се да је примарна сврха свега јачање ваше вере у Месију, Исуса Христа. Повежите оно што читате и сазнајете са својим служењем у Његовом дому. Нека се ваше срце и ваш ум окрену к Њему. Промишљајте о ономе што је Он учинио да би вас вратио у Божје присуство – и о томе шта ћете ви чинити да бисте Га следили.

Напомене

  1. Друга књига Мојсијева 33:7–11 помиње „шатор од састанка”, где је Мојсије разговарао са Господом, али то није било окружење за жртве описане у Другој књизи Мојсијевој и Трећој књизи Мојсијевој. Те жртве приношене су у табернакулу описаном у Другој књизи Мојсијевој 25–30, који је Бог заповедио Мојсију и деци Израела да изграде (видети Другу књигу Мојсијеву 35–40). Тај табернакул, у коме су Арон и његови синови приносили животињске жртве, такође се често називао „шатор од састанка” (видети, за пример, Друга књига Мојсијева 28:43; 38:30; Трећа књига Мојсијева 1:3).

  2. Видети такође Јакова 4:5; Јарома 1:11.

  3. Видети Другу књигу Мојсијеву 25:10–22.

  4. Видети Јеврејима 10:19–20.

  5. Видети Другу књигу Мојсијеву 40:12–13.

  6. Видети Другу књигу Мојсијеву 28.

  7. Видети Трећу књигу Мојсијеву 16:12.

  8. Видети Псалме 141:2.

  9. Видети Трећу књигу Мојсијеву 16:14–15.

  10. Видети Joвана 18:38.

  11. Видети Јеврејима 8–10.

  12. Moјсија 5:4–12; видети такође Moјсија 4:4.

  13. Видети Moјсија 15:8–9.