„Гласови обнове: Затвор у Либертију”, Хајде за мном – За проучавање код куће и у цркви: Учење и завети 2025. (2025)
„Затвор у Либертију”, Хајде за мном – За проучавање код куће и у цркви: 2025.
Гласови обнове
Затвор у Либертију
Док је био затворен у Либертију, у Мисурију, Џозеф Смит примао је писма у којима је обавештаван о опасној ситуацији светаца последњих дана који су по налогу гувернера протеривани из државе. Од своје жене Еме примио је емотивно писмо. Њене речи и Џозефова писма као одговор изражавају њихове патње и веру током тог тешког времена у историји Цркве.
Џозеф Смит и други држани су у овом затвору у зиму 1838–1839.
Писмо Еме Смит Џозефу Смиту, 7. март 1839.
„Драги мужу!
Покушавам да ти пишем јер имам прилику да ти ово писмо пошаљем по пријатељу, али нећу покушавати да опишем сва своја осећања, јер их је немогуће у потпуности описати, због онога што нас раздваја: зидови, решетке, браве, реке, брда, долине и прерије, и због сурове неправде због које сте затворени и која вас и даље држи тамо.
Да нисам свесна невиности и непосредне умешаности божанске милости, врло сам сигурна да никада не бих могла да издржим призоре патње коју сам поднела… ; али и даље живим и још увек сам вољна да патим и више ако је потребно због тебе, ако је воља са Неба.
Тренутно смо сви добро, осим Фредерика који је веома болестан.
Мали Aлександер, који ми је сада у наручју, један је од најбољих малишана кога си икада видео у свом животу. Толико је јак да ће уз помоћ столице трчати по соби…
Само Бог зна моја размишљања и осећања срца када сам напустила нашу кућу и дом и скоро све што смо имали осим наше дечице и напустила Мисури, остављајући те затвореног у тој самотној тамници. Помисао је тежа од онога што би ико требало да подноси.…
… Надам се да ћемо имати још добрих дана… Заувек твоја,
Ема Смит
Писмо Џозефа Смита Еми Смит, 4. април 1839.
„Драга и нежна супруго!
Четвртак је вече, седим и сунце управо залази док виримо кроз решетке ове самотне ћелије, и пишем ти како бих те обавестио о свом положају. Сада је, претпостављам, око пет месеци и шест дана откако сам под даноноћном присмотром страже, и међу зидовима, решеткама и шкрипавим гвозденим вратима самотне, мрачне, и прљаве тамнице. Пишем ово писмо са осећањима која само Бог зна. Размишљања ума под овим околностима пркосе перу, језику или анђелима да би описала или изразила људском бићу које никада није доживело оно што ми проживљавамо… Ослањамо се на Јахвину руку, и никог другог, за наше избављење, и ако он то не учини, неће ни бити учињено, можеш бити сигурна, јер у овој држави влада велика жеђ за нашом крвљу; не зато што смо криви за нешто… Моја драга Ема, непрестано мислим на тебе и децу. Желим да видим малог Фредерика, Џозефа, Џулију, Александeра, Џоану и старог Мејџора [породични пас]… Радо бих изашао одавде босоног и гологлав и полуго, да дођем да те видим и сматрао бих то великим задовољством, никада напором… Храбро подносим свако угњетавање, као и они који су са мном; још нико од нас није задрхтао. Не дозволи да ме [наша деца] забораве. Кажи им да их отац воли савршеном љубављу, и да чини све што може да се склони од руље, како би им дошао… Кажи им да отац каже да морају да буду добра деца и да слушају своју мајку…
„Ваш,
Џозеф Смит млађи