Следимо Исуса Христа тако што Му се придружујемо у Његовом делу

Учествујемо у Спаситељевом делу када помажемо Божјој деци да постану верни ученици Исуса Христа. То укључује ширење Његовог Јеванђеља, чиме се сабира расути Израел, испуњавање одговорности у Спаситељевој Цркви и настојање да постанемо попут Њега. Наш „успех [у Његовом делу] не зависи од тога како други одлуче да [нам] одговоре на [наше] позиве или на [наша] искрена дела љубазности.” Председник Расел М. Нелсон је поучио: „Сваки пут када учините нешто што помогне некоме – са било које стране вела – да начини корак ка склапању завета са Богом и примању њихових основних крсних и храмских обреда, помажете у сабирању Израела.

Да би Спаситељево дело учинили својим делом, усредсређујемо се на Његове циљеве, држимо се Његових заповести и волимо једни друге. Када обављамо Његово дело на његов начин (видети Учење и завети 51:2), неке ствари су нам остављене да их сами схватимо. Спаситељ је рекао свецима који су се окупили у округу Џексон, у Мисурију:

„Јер гле, ниjе прикладно да jа заповедам у свему, jер онаj кога треба на све приморавати, таj jе немаран, а не вредан слуга, стога не прима никакву награду.

Заиста кажем, људи би требало да се брижно заузимају за оно што је добро, и да чине много тога по слободној вољи својој, и да остваре много праведности;

Јер у њима је моћ којом делују сами по себи. И уколико буду чинили добро, нипошто неће изгубити награду своју” (Учење и завети 58:26–28).

Када следимо Спаситеља, придружујемо Му се у Његовом делу, и помажемо другима да постану Његови верни ученици, поучавамо оно чему је Он поучавао. Зато што нисмо овлашћени да поучавамо било шта друго (видети Учење и завети 52:9, 36), ми се непоколебљиво усредсређујемо на Његово учење (видети Учење и завети 68:25). Уз то, посебну пажњу посвећујемо онима који су сиромашни, у невољи, и рањиви (видети Учење и завети 52:40). Ово што је наглашено је било појашњено када је Спаситељ цитирао стихове из Исаије у синагоги у Назарету:

„Дух је Господњи на мени; зато ме помаза да јавим јеванђеље сиромасима; посла ме да исцелим скрушене у срцу; да проповедим заробљенима да ће се отпустити, и слепима да ће прогледати; да отпустим сужње,

„Да проповедам пријатну годину Господњу” (Лука 4:18–19; видети такође Књига пророка Исаије 61:1–2).

Пријатна година Господња односи се на време када ће сви благослови Божјег завета бити нагомилани на Његов народ. Ми следимо Исуса Христа позивањем других да приме благослове склапања и држања завета са Богом и бригом за оне који су сиромашни или на други начин у невољи.

Придруживање Исусу Христу у Његовом делу је узбудљиво јер Његова дела, намере, и сврхе „се не могу осујетити, нити могу бити узалудне” (Учење и завети 3:1). Оне који се осећају обесхрабљено, Господ је посаветовао: „Стога, не посустајте да чините добро, јер ви полажете темеље за велико дело. А из малог произилази оно што је велико” (Учење и завети 64:33). Препустимо Господу да се брине о жетви, а ми једноставно радимо свој део.

Обављање нашег дêла је једноставније него што можемо замислити, јер не морамо да доприносимо изузетним талентима или способностима у Господњем делу. Његов захтев је једноставно посвећеност и вољност. Господ је рекао свецима у Киртланду, у Охају, „Гле, Господ захтева срце и вољан ум” (Учење и завети 64:34). Штавише, Бог може оспособити вољне, али не може или неће способне учинити вољнима. Другим речима, ако смо посвећени и вољни, Он може да нас искористи. Али без обзира колико смо талентовани, Он нас неће користити ако нисмо посвећени Његовом делу и вољни да му помогнемо.

Самуел и Ана-Марија Коивисто показали су и посвећеност и вољност. Убрзо након венчања, породица Коивисто се преселила из Јиваскила, у Финској, у Готеборг, у Шведској, да наставе са искоришћавањем прилика у каријери. Након доласка, брат Коивисто је био позван да посети председника Леифа Г. Матсона, саветника у председништву кочића Гетеборг Шведска. Пошто Самуел није говорио шведски, интервју је вођен на енглеском језику.

Након кратке посете, председник Матсон је замолио Самуела да служи као вођа мисионарског рада у одељењу Утби. Самуел је указао на оно што је било очигледно: „Али ја не говорим шведски.”

Председник Матсон се нагнуо преко свог стола и одсечено упитао, „Да ли сам питао да ли можете да говорите шведски, или да ли сте вољни да служите Господу?”

Самуел је одговорио: „Питали сте да ли сам вољан да служим Господу. И јесам.”

Самуел је прихватио позив. Ана-Марија је такође прихватила позиве. Обоје су верно служили и успут научили да дивно говоре шведски.

Посвећеност и вољност да служе Господу су карактерисали животе Самуела и Ана-Марије. Они су обични хероји у Цркви. Они су верно служили сваки пут када је од њих затражено. Научили су ме да када служимо, користимо таленте које имамо (видети Учење и завети 60:13), и Господ нам онда помаже да остваримо Његове циљеве.

Када смо вољни да служимо, трудимо се да се не жалимо или гунђамо, јер не желимо да укаљамо нашу службу на било који начин. Жаљење може бити знак неодлучне посвећености, или да наша љубав према Спаситељу није онаква каква би требало да буде. Ако се не контролише, мрмљање може напредовати до отворене побуне против Господа. Овај напредак се види у животу Езре Бута, раног обраћеника у Цркви у Охају, који је позван као мисионар у Мисури.

Када је напустио Охајо у јуну 1831. године, Езра је био узнемирен што су неки мисионари могли да путују запрежним колима док је он морао да хода по летњој врућини, проповедајући успут. Гунђао је. Када је стигао у Мисури, осећао се сломљено. Мисури није био оно што је очекивао. Уместо тога, погледао је око себе и приметио да је „призор деловао помало суморно”.

Езра је постајао све циничнији, саркастичнији и критичнији. Након што је напустио Мисури, уместо да успут проповеда, као што је био замољен, вратио се у Охајо што је брже могао. Његово почетно гунђање прерасло је у неодлучност и на крају у губљење поверења у своја ранија духовна искуства. Убрзо је Езра напустио Цркву и „на крају ‘напустио хришћанство и постао агностик’”.

Исто се може догодити и нама ако не пазимо. Ако не негујемо увид у вечност, подсећајући се чије је то заиста дело, могли бисмо се жалити, бити неодлучни и на крају изгубити веру коју имамо.

Молим се да можемо да изаберемо да следимо Исуса Христа тако што ћемо му се придружити у Његовом делу. Када то чинимо, дата су нам „часна и превелика обећања” (2. Петрова 1:4). Ови благослови укључују опроштај греха (видети Учење и завети 60:7; 61:2, 34; 62:3; 64:3), спасење (видети Учење и завети 6:13; 56:2), и узвишење (видети Учење и завети 58:3–11; 59:23). Заиста, обећан нам је највећи дар који Бог може дати – вечни живот.