Пример јединства у Исусу Христу

У 4. Нефију 1:1, читамо: „Ученици Христови беху основали цркву Христову у свим земљама унаоколо. И [људи] који им дођоше… истински се покајаше за грехе своје.”

Ми се уједињујемо око Господа и Спаситеља Исуса Христа. Када свако учи о Исусу Христу, Његовом Јеванђељу и Његовој Цркви, Свети Дух сведочи о истини у срцу сваке особе. Свако од нас тада може прихватити Спаситељев позив да има веру у Њега и следи Га тако што ће се покајати.

Тако почиње процес обраћења појединца – удаљавање од себичних и грешних жеља приближавањем Спаситељу. Он је темељ наше вере. И када свако од нас гледа у Њега непрестано (видети Учење и завети 6:36), Он постаје уједињујућа сила у нашим животима.

Запис из 4. Нефија даље наводи да они који су дошли у Цркву и покајали се за своје грехе „беху крштени у име Исусово и, такође, примише Светог Духа” (4 Нефи 1:1). Ушли су у завет – посебан, обавезујући однос – са Богом.

Када склопимо и држимо завете, преузимамо на себе име Божје као појединци. Поред тога, преузимамо на себе Његово име као народ. Сви који склопе завете и труде се да их држе постају Господњи народ, Његово посебно благо (видети Друга књига Мојсијева 19:5). Дакле, ми путујемо заветним путем и као појединци и заједно. Наш заветни однос са Богом нам даје заједнички циљ и заједнички идентитет. Када се обавежемо Господу, Он нам помаже да „има[мо] срца своја повезана у јединству и узајамној љубави” (Moсија 18:21).

Извештај у 4. Нефију се наставља: „Не беше сукоба и препирки међу њима, и сваки човек праведно поступаше са другима.

И све имаху заједничко међу собом. Стога, не беше богатих и сиромашних, робова и слободних, већ сви посташе слободни и судеоници у дару небеском” (4. Нефи 1:2–3).

У нашим временским односима, Господ жели да будемо поштени и праведни једни према другима и да не варамо нити искоришћавамо једни друге (видети 1. Солуњанима 4:6). Када се приближавамо Господу, „неће[мо] имати намеру да повреди[мо] једни друге, него да живи[мо] мирољубиво и да сваком човеку даје[мо] у складу са оним што му припада” (Moсија 4:13).

Господ нам је, такође, заповедио да бринемо о сиромашнима и онима у потреби. Треба да „даје[мо] … од [свог] иметка” као помоћ, у складу са својим могућностима, без осуђивања (видети Мојсија 4:21–27).

Свако од нас треба да „цени брата свога као себе” (Учење и завети 38:24). Ако желимо да будемо Господњи народ и да будемо уједињени, не само да се морамо односити једни према другима као према једнакима, него морамо једни на друге икрено гледати као на једнаке и осећати у својим срцима да смо једнаки – једнаки пред Богом, једнаке вредности и једнаких могућности.

Следећа поука из 4. Нефија исказана је овим једноставним речима: „[Они] ходаху по заповестима које примише од Господа свога и Бога свога” (4. Нефи 1:12).

Господ је поучио овај народ својим учењима, дао им заповести и позвао слуге да им служе. Чинећи тако једна од Његових намера је била да осигура да међу њима не буде препирки (видети 3. Нефи 11:28–29; 18:34).

Наша послушност учењима Господа и Његових слугу је од суштинског значаја за наше јединство. То подразумева нашу посвећеност да будемо послушни заповести да се покајемо кад год погрешимо и да помажемо једни другима док се трудимо да будемо све бољи сваког дана.

Заједничко састајање

Затим сазнајемо да су људи у 4. Нефију „настав[или] у посту и молитви и често се састај[али] заједно, и да се моле и да слушају реч Господњу” (4. Нефи 1:12).

Треба да се састајемо заједно. Наши недељни састанци богослужења су важна прилика да пронађемо снагу, као појединци и заједно. Узимамо причест, учимо, молимо се, певамо заједно и подржавамо једни друге. Друга окупљања такође подстичу осећај припадности, пријатељства и заједничке сврхе.

Запис у 4. Нефију нам потом даје оно што је можда главни кључ свега овога – оно без чега право јединство није достижно: „Не беше сукоба у земљи, због љубави Божје која пребиваше у срцима људи” (4. Нефи 1:15).

Лични мир се постиже када, у понизној покорности, истински волимо Бога. То jе прва и наjвећа заповест. Волети Бога више од било кога или било чега другог је услов који доноси прави мир, утеху, поверење и радост. Када развијамо љубав према Богу и Исусу Христу, љубав према породици и ближњем ће природно уследити.

Највећа радост коју ћете икада доживети догађа се када сте обузети љубављу према Богу и свој Његовој деци.

Милосрђе, чиста љубав Христова, има супротно дејствона препирку. Оно је главна особина истинског следбеника Исуса Христа. Када се понизимо пред Богом и молимо се свом снагом срца, Он ће нам уделити милосрђе (видети Moрони 7:48).

Када сви будемо настојали да Божја љубав пребива у нашим срцима, чудо јединства ће нам изгледати потпуно природно.

Коначно, људи описани у 4. Нефију показали су знак јединства који заслужује нашу пажњу: „Не беше разбојника, ни убица, нити беше Ламанаца, нити било каквих „аца”, већ беху они једно, деца Христова и наследници царства Божјег” (4. Нефи 1:17).

Обележја која су делила људе стотинама година повукла су се пред трајнијим и оплемењујућим идентитетом. Они су себе – и све остале – посматрали у складу са својим односом са Небеским Оцем и Исусом Христом.

Разноликост и различитост могу бити добре и значајне за нас. Али наши најважнији идентитети су они везани за наше божанско порекло и сврху.

Пре свега, свако од нас је дете Божје. Друго, као члан Цркве, свако од нас је дете завета. И треће, свако од нас је ученик Исуса Христа. Апелујем на све нас да не дозволимо да било који други показатељ „свргне, замени или преузме прeимућство над ова три трајна обележја”.

Будите једно

Бог је позвао све да Му дођу. Има места за свакога. Можемо се разликовати по културној, политичкој и етничкој припадности, опредељењу и на многе друге начине. Али када се ујединимо у Исусу Христу, такве разлике бледе у свом значају и замењује их наша основна жеља да будемо једно – да бисмо могли да будемо Његови.

Узмите к срцу поуке из 4. Нефија. Када свако од нас тежи да ове главне елементе јединства угради у своје животе, за нас се, као и за њих, може рећи: „Сигурно не могаше бити срећнијег народа међу свим народима које беше створила рука Божја” (4. Нефи 1:16).