„Божја чуда се настављају”, Лијахона, јул 2023.
Портрети вере
Божја чуда се настављају
Схватио сам да су веровања светаца последњих дана више у складу са Библијом од тврдње да је Библија заменила пророке и откривење. Осетио сам праву радост када сам схватио да можда живим у модерним „библијским временима”.
Фотографија љубазношћу аутора
Дана 9. новембра 1989. званичник владе Источне Немачке је грешком објавио да је грађанима главног града дозвољено да прођу кроз Берлински зид и да то одмах ступа на снагу. Неколико минута касније, граничари који су се обично досађивали, нису имали другог избора него да дозволе великој и растућој маси да напусти територију Немачке Демократске Републике.
Мој најбољи пријатељ, Јакуб Горовски и ја – тада још у тинејџерским годинама – гледали смо неочекивано чудо на телевизији из нашег дома у Пољској. Свет је заиста био у пламену, али не и деструктивном. Дух слободе и наде испунио је срца милиона људи.
За Јакуба и мене, наш сан је био да се једног дана преселимо из Пољске на Запад – у Данску, Шведску, Западну Немачку. Инспирисали су нас амерички филмови и ТВ емисије. Мој омиљени је била серија Чудесне године. Допала ми се атмосферу америчког живота у предграђу.
Мислим да нико са обе стране гвоздене завесе није очекивао да ће се хладни рат завршити. Али Небески Отац је имао другачији план. Године 1975, нама непознати, председник Спенсер В. Кимбал (1895–1985) позвао је свеце последњих дана да се „придруже озбиљној непрекидној молби Господу да отвори врата држава и потпуно омекша срца краљева и владара да мисионари уђу у све земље и поучавају Јеванђеље.”1
Две године касније, председник Кимбал је посетио Варшаву, у Пољској. Једног јутра, у пратњи мале групе својих сарадника, укључујући старешину Расела М. Нелсона, председник Кимбал је напустио хотел, прошао поред Гробнице непознатог војника и ушао у парк Саски. Недалеко од велике фонтане која ту и данас стоји, клекнуо је и поново посветио Пољску за проповедање Јеванђеља.
Уследила је деценија немира и масовних протеста. Док одрасли нису имали поверења и супротстављали се политичким вођама, многи млади су доводили у питање неке вредности, обичаје и ставове својих родитеља. Мој пријатељ Јакуб и ја били смо разочарани у хришћанство онако како смо га ми разумели. Он је потпуно изгубио интересовање за религију, а мене су привлачиле филозофије које потичу из Азије.
У априлу 1990. Јакуб и ја смо стопирали до Аустрије. У Бечу смо срели две фине жене које су стајале на тротоару прометне улице. Једна од њих је држала Мормонову књигу на пољском. Испричала нам је о Исусовој посети људима древне Америке и обећала да ће нам књигу послати кући поштом ако јој дамо своје адресе. Такође смо отворили своје адресаре и преписали адресе многих наших пријатеља. Мислили смо да би било лепо изненађење да добију поклон.
Неколико месеци касније основана је Мисија Пољска Варшава, и четворица мисионара су стигла у наш град. Касније сам сазнао да је велики број „препорука” – адресе наших пријатеља – одиграо кључну улогу у одлуци да се наш град отвори за мисионаре. На моје изненађење неколико месеци касније, Јакуб ми је рекао да су га посетила двојица „мормонских” мисионара и да је одлучио да се прикљући њиховој Цркви.
Повредила ме је његова најава. Годинама сам покушавао да га заинтересујем за религију, али безуспешно. Како су странци из друге земље одједном могли да га преобрате? Био сам одлучан да се суочим са њима и покажем Јакубу да немају шансе у расправи са мном.
Осетио сам нешто посебно
Када сам видео двојицу младих, насмејаних мисионара како стоје на вратима стана мојих родитеља, заборавио сам на свој циљ да им докажем да нису у праву. Били су срећни и насмејани. Поставили су ми доста питања о мени и мојим уверењима. Поштовали су моја уверења. Касније су ми рекли да су током тог првог сусрета са арогантним типом са дугом косом и подераним фармеркама који је пушио цигарете, тешко могли да замисле да ћу икада бити заинтересован да постанем следбеник Исуса Христа. Али осетио сам нешто посебно у њиховом присуству и био сам заинтригиран чињеницом да је њихова Црква једина хришћанска деноминација за коју сам знао да верује у предсмртно постојање.
Такође сам био импресиониран њиховим сведочанствима и чврстим уверењима Јакуба и Роберта Желевског, његовог новог пријатеља из Цркве. Роберт је био психолог, интелигентан, али приземан човек чија су запажања и искуства ојачали моје интересовање за религију светаца последњих дана.
Све што су ми старешине, Јакуб и Роберт рекли било је фасцинантно, посебно учење о плану спасења, почев од предсмртности па до три степена славе. Али нисам видео никакву сврху да се прикључим Цркви док нисам био у стању да потпуније схватим њихова јединствена веровања. Моје схватање хришћанства било је да је Бог у давна времена чинио чуда, слао анђеле и позивао пророке, али све то је припадало библијским временима. Када је Библија завршена, човечанству више нису била потребна чуда и откривење јер Свето писмо садржи све што треба да знамо.
До помака је дошло током наше расправе о великом отпадништву и обнови пунине Јеванђеља преко пророка Џозефа Смита. Схватио сам да су њихова веровања више у складу са Библијом од тврдње да је Библија заменила пророке и откривење. Осетио сам праву радост када сам схватио да можда живим у модерним „библијским временима”.
Био сам спреман да искрено замолим Бога за лично откривење, али одговор нисам примио. На крају сам рекао: „Небески Оче, ако си назвао Џозефа Смита својим пророком, послушаћу сваку заповест коју си открио кроз њега. Тада ми је одговор са сигурношћу дошао у срце и ум и знао сам да је Бог обновио пунину Јеванђеља и да се оно налази у Цркви Исуса Христа светаца последњих дана.
Јакуб је крштен 3. новембра 1990. и остао је веран све до трагичне несреће и смрти две деценије касније приликом планинарења. Прикључио сам се Цркви 11. јануара 1991, решен да служим мисију. Роберт је био позван за првог локалног председник нашег огранка и возио ме је све до Фрајбурга у Немачкој, како бих могао да примим своје храмско даривање. Током мог последњег интервјуа са њим, обећао сам да ћу се вратити у Пољску после служења мисије у Илиноису, у Чикагу, да бих своје мисионарско искуство искористио за јачање Цркве у нашој земљи.
Две године касније, председник моје мисије ме је убедио да треба да се образујем у Америци на Универзитету Бригам Јанг. Али никада нисам заборавио обећање дато Роберту.
Након венчања 2000. године, вратио сам се у Пољску са својом женом, која је 1988. била статиста у шестој епизоди Чудесне године. Идемо на црквене састанке у Краков, одгајамо двојицу дечака и одржавамо блиске везе са наше двоје старије деце. Наш старији син је недавно објавио да је одлучио да служи пуновремену мисију.
У лето 2021. одвео сам своју породицу у Берлин, и показао им место где је некада стајао зид. Он више не спречава Божје слуге да деле поруку о Обнови са народом источне Европе. Божја чуда се настављају и у наше време.