Мисионарка без плочице

У школи имам наставника који је такав да би могао уплашити некога тако да одустане да искаже супротно мишљење на неку тему. Једног дана започела је дискусија о мисионарима светаца последњих дана. Знала сам да могу да одговорим на његова питања, али сам осећала да не би требало. Стога сам рекла тек толико да га задовољим тог тренутка.

У наредних неколико недеља нисам могла да престанем да мислим о нашем разговору. Коначно, дошла ми је мисао да треба да му дам Мормонову књигу са неколико подвучених реченица о мисионарском раду. Та помисао ме је уплашила, али нисам могла да је одагнам. Знала сам да је била подстицај који треба да следим.

Око два месеца касније, Мормонова књига је била спремна. Цео дан сам имала осећај као да ми књига гори у ранцу. Три секунде колико ми је било потребно да му је дам пре одласка на зимски распуст биле су најстрашнији моменти у мом животу.

Првог дана по повратку, прошла сам поред његове учионице, али сам се плашила да уђем. Онда сам га чула како ме зове, и дао ми је картицу. Прочитала сам је у ходнику. Написао је да је „нашироко и надугачко” проучавао пасусе које сам обележила, и почео је да увиђа неке разлоге за моју веру.

Постало ми је узбудљиво да делим Јеванђеље, и још више сам узбуђена што ћу ускоро служити свом небеском Оцу на мисији.